Sećanje na Sinišu Matejića: "Da nam ne beše Krnjevca, još bismo arlaukali"

Na Svetog Savu 2016. godine preminuo je virtuoz na harmonici Siniša Matejić. Ovo je sećanje na jednog od najvećih majstora Krnjevčeve škole.

Preporučujemo

- Siniša Matejić je godinama bio moj lični harmonikaš kao i ekipe mojih pevača. Ne sretoh majstora koji je svirao sa takvim nervom i koji je pravio tako maštovite aranžmane. Mislim da je imao 18 godina kad je počeo da piše prve aranžmane i da unosi note u studio - pričao je Danilo Živković u radio izdanju Muzičke apoteke.

- U vreme kada su i najveći majstori i šefovi ansamblala snimali "na tri, četiri" i kada mnogi nisu ni znali šta je to aranžman, Siniša Matejić je pun samopouzdanja unosio note u studio. Upoznao sam ga na priredbi za vojnike u Somboru. Kao da gledam, jedan sićušan i omanji vojnik svirao je na ogromnoj harmonici, samo mu se glava videla. Našli smo se u čudu i neverici: jedan klinac svira na najvišem nivou na najtežoj harmonici. Prišao sam mu i rekao da mi se obavezno javi posle vojske.

Siniša Matejić je okoreli dvojkaš i Šumadinac, i genima i muzičkim izrazom.

- Harmoniku sam nasledio od dede i oca, mada je u početku i nisam nešto mnogo voleo. Počeo sam da sviruckam sa nekih dvanaest godina, čisto zbog porodične tradicije. U Beogradu sam upisao srednju elektrotehničku školu "Nikola Tesla".

Srećom ili neserećom, u blizini škole bio je i KUD "Branko Krsmanović". Kroz otvoren prozor često sam slušao harmonikaše, pa sam tačno registrovao one koji znaju i one koji greše - pričao je Siniša Matejić.

- Kad sam jednom svratio u "Krsmanović", na ulaznim vratima sam spazio oglas za instrumentaliste. Dođoh na audiciju, doneše mi neki stalak, staviše note i rekoše - svirajte! Bilo me sramota, priznadoh da ne znam note. Tada sam čvrsto rešio da batalim školu i da se posvetim opismenjavanju na harmonici.

Tako je elektrotehnika možda izgubila jednog inženjera, ali je narodna muzika sigurno dobila velemajstora na harmonici.

- 1969. godine zakucah na Krnjevčeva vrata. Mija me primio kao najrođenijeg, a ja sam vežbao krvnički i ludački. Vežbao sam i po dvadeset sati dnevno, zbog čega su mi gazde otkazivale stanove. Za tri meseca sam naučio note, Mija me zavoleo, vodio na koncerte i festivale, pripremao za takmičenje harmonikaša u Sokobanji.

1970. godine Siniša Matejić osvaja "Prvu harmoniku Jugoslavije" u kategoriji omladinaca, a već sledeće godine postaje najmlađi pobednik u kategoriji seniora.

-Tada nisam bio svestan veličine tih pobeda, a ni veličine mog majstora Mije Krnjevca. A onda sam u Minhenu sreo velikana makedoonske pesme Stevu Teodosijevskog, koji mi je tom prlikom rekao: "Da vama Srbima nije bilo Krnjevca, još biste arlaukali."

- Krnjevac je, zbilja, istinski otac naše narodne muzike, sve je doterao i postavio na svoje mesto, isekao na taktove, ostavio nam prstored i šesti red na harmonici.

Od početka 70-ih, posle pobede u Sokobanji i posle povratka iz vojske, na omotima gramofonakih ploča sve češće se pojavljivalo ime Siniše Matejića (1954 - 2016). Šefovao je ansamblom i aranžirao pesme na desetinama ploča Vere Ivković, Danila Živkovića, Anđdlke Govedarović, Žike Ivkovića, Velje Kokorića, Žice Markovića, Nade Đaković...

- Zamislite kad u ansamblu okupite Sinišu Matejića, Slobu Božinovića, Dragoslava Živanovića Trošu, Braću Matušić... Godinama smo bili najtraženiji ansambl u Istočnoj Srbiji, specijalizovan za svadbe od četiri dana (proševina, igranka, venčanje, povođani), a svirali smo i svadbe od sedam dana. Ceo kalendar naših obaveza bio je popunjen godinu dana unapred - kaže legendarni frulaš, maeatro Velja Kokorić.

Prvu ploču sa narodnim kolima ("Agino", "Biser", "Đerdapski vrtlog", "Tošino") snima 1971. godine uz ansambl Ace Krnjevca. Na kokel albumu pobednika Sokobnje iz 1982. godine snima "Kabare" i "Moravski povetarac". Svoj jedini samostalni LP sa autorskim narodnim kolima snima 1983. godine sa desetak autorskih narodnih kola: "Prstometka", "Valjevska podvala", "Sećanje na Krnjevca", "Harmonikaška igra", "Ðavolja igra", "Čepurak", "Mihajlovo", "Jeremidžino", "Dankovo", "Kolo iz Pojata".

- Ostao sam veran mom rodnom kraju, Pojatama i Ćićevcu. Ostao sam veran harmonici i Krnjevcu, a neveran Beogradu i estradi. Upoznao sam najveće muzičare, učio od najboljih, svirao klasiku u Mocartovom rodn gradu.

- Imao sam sreću da još u vojsci upoznam elitu (Dragan Džajić, Goran Paskaljević, Slobodan Šijan, Zoran Simjanović, Ivan Bekjarev). Na harmonici sam svakome smeo da izađem na crtu, falio mi je jedino Beograd da bih napravio karijeru. S druge strane, možda bih umro u tom Beogradu od alkohola i cigara i pre nego što bih dočekao slavu i popularnost.

(Goran Milošević)