69. rođendan Miće Teofilovića: Narodna kola "Don Kihota od Lajkovačke pruge"

"Ide Mile putićem i peva,

u ruci mu maramica bela.

Preporučujemo

Daj mi Mile maramicu belu,

vezla sam je u svetu nedelju.

Vezla sam je a majka me klela,

dabogda je kćeri ne ponela.

Kako kleše, tako mi i beše,

maramucu momci mi odneše."

(narodna - obrada Mića Teofilović)

Ide Mile putićem i peva" liči na kolo, a nije samo kolo. Liči i na pesmu, a nije obična pesma. Ovo je i pesma i kolo, i kolo uz pesmu, i pesma uz kolo, prvi snimak u karijeri narodnog umetnika Miće Teofilovića.

- "Ide Mile putićem i peva" je snimak sa moje prve singlice. To kolo sam snimio 1975. godine i nazvao ga "Devojačko i momačko kolo". Otišao sam u Diskos, urednici su preslušali snimak, bili zadovoljni i svirkom i orkestracijom, ali su me ipak vratili na popravni. Nešto je tu falilo. Vratio sam se kući, setio se pesme koju sam čuo u mom kraju - priča Mića Teofilović za Muzičku apoteku.

- Dopisao sam strofe i stih "vezla sam je u svetu nedelju". Na tom prvom snimku sam morao da izbacim taj stih (urednici i recenzenti se plašili srbovanja) i da ubacim "vezla sam je s pesmom u nedelju". Kad je ovo kolo sa mog diskografskog prvenca ušlo u narod, legendarni Ćole (urednik Diskosa) mi je rekao: "Sine, za tebe su vrata Diskosa uvek otvoren."

Mića Teofilović je okoreli Šumadinac. Rođen je 15. decembra 1954. godine u Pridvorici kod Lajkovca.

- Moja majka me u detinjstvu zvala "Mile", a moj narod me podigao u "Miću", iako je moje pravo ime "Milivoj", bez "e". U mom rodnom kraju prozvaše me "Kolubarac", učeći harmonuku u Valjevu postah i "Valjevac", kolege i novinari prozvaše me "Šumadinac" jer ceo život pevam i sviram šumadijsku pesmu i kola u narodnom duhu i originalu.

Svojoj rodnoj "Pridvorici" posvetio je kolo "Pridvorčanka", jedno od svojih prvih i najslušanijih autorskih kola.

- Rođen sam u valjevskom kraju, pored Lajkovačke pruge i reke Kolubare, tamo gde žive vredni i raspevani ljudi. Tu sam zavoleo pravu narodnu pesmu, tu sam prvi put zapevao u obližnjim kafanicama i pod šatrama.

- U petom razredu sam napustio školu, došao kući i počeo da plačem za harmonikom. Otac mi je kupio harmoniku, ali uz uslov da makar vanredno završim osmogodišnju u Lajkovcu.

1. septembra 1967. godine uprtio je Mića harmoničicu na rame, seo na voz i uputio se u Valjevo da uči harmoniku.

- Moj prvi majstor je bio Milivoje Radovanović Lisac, a onda sam postao učenik Živote Pavlovića Valjevca, jednog od najboljih valjevskih harmonikaša svih vremena. Upijao sam nove pesme i nova kola, nisam znao kad je dan a kad je noć. Otac mi je samo rekao: "Nemoj neko da se požali na tebe."

Iako je lična karta Miće Teofilovića "Pevaj ujko, pevaj rode"

(jedna od najslušanijih namenskih pesama svih vremena), skoro na svakoj ploči i CD-u snimio je Mića i poneko autorsko kolo: "Pridvorčanka", "Nova Kolubarka", "Mangupsko", "Kolubarski žubor", "Valjevski vez", "Lajkovčanka", "Šumadijski cvet", "Beogradski vihor", "Zalatiborska breza", "Radin vez", "Lepe Mare vez", "Zvuci Šumadije", "Ujak i sestrić kolo", "Retka Šumadinka", "Kolo ansambla Kolubarci"... Sve su to narodna kola koja odišu šumadijskim narodnim motivima, odsvirana sa punim ansamblom od petnaestak živih instrumenata. Doduše, Mića i kad snima na plejbek ne folira, on i tada svira.

- A kako se drukčije peva i svira nego uživo. Milion puta se desilo na mi na veselju pukne kaiš na harmonici, da nestane struje ili da strada ozvučenje. Dok traje pesma ili kolo, aščije mi donesu žicu i klešta, probušimo, zavežemo i nastavimo dalje, samo da veselje ne prestane. Na svakoj harmonici pokidao sam nekoliko jastučadi. Tamo gde sam svirao sa svojom ekipom nijedna pesma nije bila vraćena, svirao sam i pevao i muške i ženske pesme.

- Sve što kažem ja mogu i da dokažem. Kad mi ovi izvikani harmonkaši pokažu jedno iscepano jastuče posle svirke, jedno jedino, prihvatam da pričamo kao kolege. Imam slike i svedoke da sam tokom svirke u Begaljici prepolovio jednu crnu harmoniku. A kad prođe svirka, gazde kažu: "Ala rade ovi muzičari, svaka ima čast."

I dok brojne Mićine kolege i koleginice prave budale od sebe zarad jeftine popularnosti, Mića neumorno stvara i jedan je od retkih koji i dalje snima sa živim instrumentima.

- Došlo je vreme laktanja i foliranja. Ne može kolega kolegi ni čvrsto da stegne ruku, a o nekom iskrenim zagrljaju i poljupcu i da ne pričam. Ako ne mogu čoveka da udostojim srdačnim pozdravom, neću ni da ga pozdravljam reda radi.

- Došlo je vreme da si mrtav ako te nema u medijima. Na internetu su me već nekoliko puta proglasili mrtvim, a koliko mi se čini još uvek sam živ. Moje ruke su odsvirale milione pesama i kola, a nikad ništa svojom rukom nisam stavio na Jutjub.

(Goran Milošević)