76. rođendan Ere Ojdanića: Zlatibor i "Magistrala" kao sudbina i inspiracija

"Zlatibore, visoka planino,

i užička zelena dolino!

Preporučujemo

Vama doći prava je milina,

od davnina poznati ste svima.

Ko s Đetinje napije se vode

iz Užica taj ne zna da ode.

Jer užička pršuta i kleka

bolje leče od svakoga leka.

Još da mi je iz crepulje proje,

kačamaka, sira i kajmaka,

zlatiborske izvor vode hladne,

oj, Užice, najmiliji grade."

(Rade Projović)

13. decembra 1947. godine u selu Visoka kod Arlilja rođen je Andrija Era Ojdanić. O pesmi, Zlatiboru i Ibarskoj magistrali kao sudbini pričao je Era u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Moj pokojni đed Dragutin bio je najbolji šnajder u užičkom kraju, a moj pokojni otac je radio na iskopu tunela kod Barajeva. I mene su pripremali za majstora i zanatliju, ali život je hteo drugačije. Imao sam deset godina kada su me odveli na jednu svadbu kod najvećeg gazde u kraju. Tada sam prvi put zavoleo zvuk harmonike.

- Bila je zima, sećam se, a u jednom ćošku stara bubnjara i dosta bukovih drva. Ja sam uzeo jednu cepanicu, pa sam prstićima celu noć prebirao po drvetu, kao da sviram harmoniku. Tada je moj deda rekao mome ocu: "Ovaj mali će biti muzičar, nemoj da dolaziš kući dok mu ne kupiš harmoniku." Tako je i bilo. Kad smo se preselili u Leskovac kod Stepojevca, gde mi je i danas kuća, učio sam harmoniku kod Dušana Stojićevića iz Velikog Borka. A onda sam se okuražio da se malo usavršim i kod velikog Buce Jovanovića.

Era je domaćin i u životi i i pesmi. Iz rodne Visoke kod Arilja, pored najlepše i najčistije reke Rzava, mnogo toga je doneo u Beograd.

- Ja znam i da posejem i da požanjem, da uzorem i da oberem, da pomuzem i napravim. Prvi sam od mojih kolega krenuo sa malom privredom. 1980. godine kupio sam motel, zacario na Ibarskoj magistrali, naučio da sviram, pevam i komponujem. Ja sam sam svoj majstor i na njivi i na estradi i u maloj privredi.

Snimao je Era i ubitačne sentiše i šaljive pesme, a naročito je ponosan na desetine zavičajki.

- "Rado, lepa Rado" i danas je jedna od mojih najslušanijih pesama. Pevao sam je 1979. godine na legendarnom "Ilidžanskom festivlu". Pesmu je napisao veliki boem i pesnik Rade Vučković, duša moja i srce. Rade poznaje emociju ovog naroda, a mene je pogodio pravo u žicu.

- Tri godine sam uzastopno nastupao na "Ilidži". Ostavio sam velikog traga na tom festivalu, a organizatori me ne pozvaše ni na jednu godišnjicu. U Bosni su me neki proglasili za četničkog pevača, a ja sam pored moje Šumadije najviše voleo sevdah i bosanske pevače. Stotine pevača iz Bosne napravilo je karijeru u Srbiji. Koliko sam ja snimao za Diskos, toliko je snimao i Kemal Malovčić. Kemal je prvih petnaestak godina karijere snimao i pevao prave šumadijske dvojke.

Erini muzički roditelji su Doca Ivanković i Radoje Mitrović Barajevac. Erinu karijeru obeležili su i Rade Vučković, Žarko Pavlović Valjevac, Zoran Starčević, Predrag Negovanović, Vukas, Branimir Đokić, Braća Spasojević, Mirko Kodić...

- Branimir Đokić me pratio na najvećem broju mojih ploča. Zajedno smo počinjali i rasli tokom karijere, stopile se te naše fajterske energije. I Brana i ja volimo da izgorimo na sceni.

Era se i danas najlepše odmara na selu. Doduše, ima mnogo sela i u Erinim pesmama. Onaj pravi Era ostao je na osamnaest singlova i dvadesetak albuma, u tim prelepim zavičajnim i patriotskim pesmama.

- Opevao sam kao retko koji pevač moj rodni kraj: Zlatibor, Užice, Ivanjicu, Drinu, Đetinju, Rade, Milice, čobanice, pršutu, kleku, ćilime, šljive ranke... Pošto je moja majka iz Ljubiša, a ja sa ove strane Rzava iz Visoke, imao sam potrebu da opevam moje korene.

- Skromno, mislim da sam od čelnika opština Čajetina zaslužio nakar jednu vikendicu i jedno pet ari placa na Zlatiboru.

Pristao bi Era i da ga obese, samo da to televizija snima - primetiše neki. Onaj pravi Era (sa singlića i prvih albuma) nije interesantan za kamere rijaliti Srbije.

- Na televizijama i ne stižem da pokažem svoje prave emocije. Uglavnom su to emisije rijaliti karaktera, pune tenzije i izveštačenog ludila. Hvala Bogu, tu je i Muzička apoteka koja sve ove godine vodi računa da nam lepe pesme ne ostanu siročići.

(Goran Milošević)