Zoran Vlajić, ekskluzivno za Muzičku apoteku: Od Bucinog najboljeg učenika do maestra i šefa ansambla

"Od rastanka prođe mnogo dana,

ostade mi uspomena jedna,

Preporučujemo

u snovima sve sam češće s tobom,

srećo moja još neprežaljena.

Nismo znali ili nismo hteli,

ne umeli a mnogo voleli,

od ljubavi osta uspomena,

srećo moja još neprežaljena.

Još u noći blistaju mi draga

tvoje oči kao onog trena

kada smo se rastali bez zbogom,

srećo moja još neprežaljena.

Još ponekad učini se meni

da me opet prati tvoja sena,

samo tebe u sećanju nosim,

srećo moja još neprežaljena."

(Buca Jovanović - Jelena Puletić - arr. Zoran Vlajić)

Zoran Vlajić je jedan od retkih harmonikaša koji svojim svirkama i aranžmanima podseća na Bucu Jovanovića. Uostalom, i bije ga glas da je Bucin najbolji učenik. Ekskluzivno za Muzičku apoteku priča o svom slavnom majstoru i o karijeri koja traje više od 40 godina.

- Tek što sam počeo da snimam i da radim prve aranžmane, moj majstor se ozbiljno razboleo. Pozvao me da pripremamo foršpile i aranžmane za pesme koje treba da snimi Šeki Turković. Dogovor je bio da pola aranžmana radi Buca, pola ja, a da sve pesme ja odsviram. Kad smo došli u studio u Košutnjaku, zamolio sam moga majstora da prvo usnimimo ritam sekciju, pa gudače, a da ja kasnije usnimim harmonike. Buca je teško pristao, ali je ipak pristao.

- Buca se smestio kao producent u režiji kod snimatelja, a ja ostao i studiju da sviram. Odsviram ja pesmu, a Buca me vrati. Odsviram i drugi put, a Buca me vrati. I tako me moj majstor vrati nekoliko puta. Prvo upitah samog sebe gde li sam to pogrešio, a onda upitah i Bucu. Moj majstor mi odgovori: "Ne grešiš nigde, al' mi mnogo lepo da te slušam".

Zoran Vlajić je raritet u diskografsko-estradnom svetu: Jedan je od malobrojnih proslavljenih harmonikaša koji je rođen u Beogradu.

- U mojoj familiji niko nije svirao, ali su bili muzikalni. I otac i majka su lepo pevali i voleli muziku. I moj brat je zajedno sa mnom pošao na časove kod Buce, ali je odustao kad je Buca počeo da nam proverava sluh na taktiranju. Imao sam 12 godina kad sam počeo da vežbam kod Buce. Naime, Buca i moj otac su bili prijatelji i pre nego što sam se ja rodio. Za današnje standarde moglo bi se reći da sam počeo kasno, a i to učenje kod Buce se oteglo. Buca je bio takav: zada mi lekciju pa ga nema mesec dana. Il' je na snimanju ili na kocki.

- Sate i sate sam provodio sa notama, a kad sam dobio "skala" harmoniku, Bucin otac kaže: "Hajde da ti pokažem basove i sviranje trećim i četvrtim prstom." Vežbao sam note i samo note, prođoše meseci i godine, a moja majka Radmila pita Bucu: "Kad će moj Zoran da nauči neko kolo?" Kad sam "diplomirao" kod Buce, znao sam da odsviram tek nekoliko kola, "Jaseničko" i par Bucinih.

Tokom četrdesetogodišnje diskografske karijere Zoran Vlajić je snimio oko 2000 pesama koje potpisuje kao aranžer i šef ansambla: "Mirno spavaj nano", "Lažem sebe da mogu bez tebe", "Svud me diraj, al' u srce nemoj", "Da li je bar tebi bolje", "Majko, pusti mene da ja idem kući", "Stanite godine", "Izmeni me", "O Božiću, ako Bog da", "Dobro jutro Crna Goro", "Rekli su mi da nisam za nju", "Medaljon", "Zar je i Bog srca kamenog" ... Snimio je Zoran i 50-ak autorskih narodnih kola: "Rikino", "Miškovo", "Anino", "Žarkovčanka", "Šećer", "As"...

- "Žarkovčanka" je moje prvo snimljeno kolo, a snimio sam ga potpuno neplanirano, na pauzi između dva snimanja. Naime, svirajući tih godina drugu harmoniku u ansamblu Bobana Spasojevića, pripremio sam, onako usput, i dva moja autorska kola. U pauzi između dva snimanja, Boban pozove urednika Jugodiska Novicu Negovanovića i kaže mu da i ja imam da snimim dva kola. Zaprepašćen Novica upita: "Kad?" A Boban reče: "Sad!" I tako potpuno neplanirano, zahvaljujući podršci i razumevanju Novice Negovanovića, snimih moju prvu gramofonsku ploču.

- Naročito sam ponosan na "Rikino" kolo, koje sam snimio u spomen i čast mog oca Ilije. I moj pradeda se zvao Ilija, bio je nosilac Karađorđeve zvezde i predsednik opštine Žarkovo. Ne veruju mi, čak i moji najveći ispisnici, da je Žarkovo nekad imalo status opštine. I danas čuvam neke papire sa pečatom "SO Žarkovo".

Zoran Vlajić je istinski svedok nastanka Bucinih nezaboravnih sentiša.

- Ne znam da li je moj majstor slađe pevao ili je slađe svirao. Sećam se, Dobrivoje Topalović dođe da snima pesmu "Pšenica se povila u klasu". Kad mu je Buca otpevušio pesmu na svojoj harmonici, Dobrivoje ustade i poče da traži kaput. Buca se iznenadi, šta će mu kaput u toploj sobi. A Dobrivoje će: "Buco, pa ja ovo nema šanse da otpevam kao ti."

- Prisutan sam bio i kad je Safetu Isoviću komponovao i pokazivao pesme. Nasnimi ih na diktafon, pozove Safeta, pusti mu preko telefona i nastavi da igra šah. A onda Safet pozove Bucu, pa mu kaže: "Braco, pa ja ovo ne mogu otpevati tako kao ti." "Pa i ne treba tako, to ćeš ti na svoj način" - govorio je Buca Safetu.

Svojom harmonikom i sa svojim ansamblom odsvirao je desetine najvećih festvala i koncerata narodne muzike: "Poselo na Kalemegdanu", "Moravski biseri", "Šumadijski sabor", "Svatovac". Zoran Vlajić je i šef "Saborskog orkestra" obnovljenog festivala "Sabor narodne muzike".

- Iskreno, nisam ni svestan šta sam sve odsvirao. Naročito nisam bio svestan šta je to značilo pet godima svirati na "Poselu na Kalemegdanu". Zamislite reklamu koja ide na najslušanijim radio stanicama tog doba. Moje ime se čulo sto puta dnevno, a ja to nisam koristio u cilju popularnosti.

Zoran Vlajić je punih dvadesetak godina zaštitno lice manifestacije "Dani Buce Jovanovića, Radoja Barajevca, Ilije i Milije Spasojevića".

- Bez obzira što je Buca bio dugogodišnji prijatelj mojih roditelja i moje kuće, persirao sam mu od prvog do poslednjeg dana. Kad sam mu se jednom obratio sa "čika Buco da te nešto pitam", odgovorio mi je "pitaj me čika Zorane".

- Ti časovi kod Buce i ti trenuci provedeni sa velikanima narodne muzike, ne mogu ničim da se plate. Prija mi, naravno, i ta titula najboljeg Bucinog učenika. Doduše, Miloš Jovanović, Bucin sin i moj prijatelj, zna da me upita: "Pa, dokle ćeš više da budeš učenik?"

- Kod mene je završila i legendarna Bucina harmonika, kao najdraži poklon od Bucinog sina Miloša. Tu harmoniku čuvam ne samo kao relikvjju, nego i kao bogomdanu za neke deonice kojima treba udahnuti Bucinu dušu.

(Goran Milošević)