Tako je pisao Zaim Fazlić: "Stara priča na primeru mome, uvek kada divlji dođu teraju pitome"

"O, živote moj" je jedna od najlepših pesama sevdalije i pesnika Zaima Fazlića Fazlije. Ovu pesmu je pre pola veka snimio Radiša Urošević uz aranžman i orkestar Dragana Aleksandrića, a desetak godina kasnije i Nedžad Salković uz aranžman i orkestar Svete Šešića.

"O, živote moj, dao sam te njoj,

dadoh tebe, dadoh sebe,

ženi voljenoj.

Odlaze moje godine mlade,

ona je otišla nema nade,

a ja živim sam.

Dane mladosti, pune radosti,

njoj sam dao, nisam znao,

pusta žalosti.

Da će mi proći godine mlade,

ona je otišla nema nade,

a ja živim sam.

Ugasi se plam, nikad više znam,

neću ljubiti i ljubljen biti,

biću večno sam.

Prošle su moje godine mlade,

ona je otišla nema nade,

a ja živim sam."

(Zaim Fazlić Fazlija)

- To je moja najpevanija pesma. Posvetio sam je sebi u trenucima ljubavnih jada, a dočekao sam da se u njoj prepoznaju milioni. U ovom vremenu koje boluje od prezasićenosti, veliki je uspeh i kad te pamte po jednoj pesmi - pričao je Fazlija u Muzičkoj apoteci.

Zaim Fazlić je iskonski sevdalija, zakleti Jugosloven i građanin sveta. Bosanac od Olova, a nije težak čovek.

- Ja sam po rođenju Zahid. Majka mi dala ime po svom bratu koji je nestao u Velikom ratu. Rano sam ostao bez majke, pa kretoh da fizikališem po putevima i prugama bivše Juge. Radeći u Splitu, primetih oglas za audiciju za pevača u Domu JNA. Javih se na audiciju i upoznah lepog i pismenog muzičara. Bio je to Dragan Aleksandrić koji postade moj prvi kompozitor, a ja njegov tekstopisac.

- Kad sam došao u Beograd i počeo profesionalno da pevam, moj kum i drugar Dragan Aleksandrić prrdloži mi da uzmem umetničko ime Zaim. Sa Aleksandrićem sam snimio mojih pet prvih singlica, a kasnije sam upoznao i Danila Živkovića, mog drugog značajnog kompozitora. I tako, pevah, komponovah, pisah stihove sve dok se ne zarati u Jugi.

Diskografska karijera Zaima Fazlića trajala je od 1972. do 1984. Snimio je pet singlova i jedan album sa nekoliko slušanih i potencijalno skupih tezgaroških pesama: "O, živote, nepravičan ti si", "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju", "Padajte tiho kiše jesenje", "Ispovest skitnice", "Ne veruješ da te volim", "Ne pevaj druže pesme tužne", "Slušaj majko moju pesmu", "Azemina", "Julijana"..

Pevao je Zaim u najelitnijim hotelima i na najskupljim svadbama, ali van domašaja medija i menadžera.

- Pored Dragana Aleksandrića i Danila Živkovića nije mi ni trebao menadžer, a nisam se ni kartao ni pijančio. Bio sam kafanski pevač, al' nisam bio kafanski čovek - otpevam i idem kući. Nisam voleo lutalice ni u ljudskom ni u psećem carstvu.

Zaim Fazlić je bio čovek od lepe reči, poeta i humorista. Napisao je stotinak pesama za svoje drage kolege: "O, živote moj" (Radiša Urošević), "Prolaze moje godine mlade", "Nije Bosna što je nekad bila" (Nedžad Salković), "Jedno davno proleće" (Miroslav Radovanović), "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju" (Milivoje Đurišić), "Beše jedan čovek" (Toma Jovanović)... Za svoju dušu i za čitalačku publiku pisao je rimovane humoreske.

- Živeći četvrt veka i Nemačkoj, kukali smo kako su se Švabe otuđile, a sad ova internet pomama stiže i nas. Zato i napisah:

"Ne traži me na fejsbuku,

tamo nećeš naći moje ime.

Dođi, uzmi me za ruku,

i k'o nekad poljubi me.

Zaboravi telefone,

samo će nas ometati,

ostavi ih neka zvone,

'ajmo parkom prošetati.

Nek' sve bude kao prije,

povratimo romantike malo,

ubija nam emocije

to prokleto sokoćalo."

Kad se zaratilo u bivšoj Jugi, Zaim je ostao bez otadžbine. Otišao je u Nemačku i ostao četvrt veka, tamo oko Švarcvalda. Proradila je nostalgija, izvirali su iz Zaima stihovi kao potoci ispod Romanije. U poslednjem nastupu u Muzičkoj apoteci prosuo je Zaim i svoju rimovanu autobiografiju:

"Rođen sam u selu Vrutci ispod Romanije,

srednji sin u majke Bibe i oca Alije.

Četrdeset sedma beše, kriza posle rata,

a bilo nas k'o u priči, tri sestre i tri brata.

Od malena voleo sam pesmu i muziku,

igralo je srce moje kad čuje harmoniku.

Kad na Šapcu želje krenu rastem od miline,

kad zasvira Buca, Radojka i Tine.

Par godina radio sam u Splitu na Rivi

i shvatio da se tamo negde bolje živi.

Posle Splita odvede me put u Crnu Goru,

pamtim tunel Trebješicu kao noćnu moru.

Odatle me Aleksandrić izbavio,

to mi je još u Splitu obećao.

Bio mi je kum i drugar i korepetitor,

ja mu bio tekstopisac, on moj kompozitor.

Tih dana je sudbina mi dve radosti dala:

moju dragu Julijanu i sina Kemala.

Pevao sam lepe peame, ništa politički,

u kafani svako veče koncert solistički.

Beše lepo, ali zaman, ne potraja dugo,

došli neki čudni ljudi, neko vreme drugo.

Ponovi se stara priča na primeru mome,

uvek kada divlji dođu teraju pitome."

Zaim Fazlić Fazlija preminuo je 1. decembra 2020.

(Goran Milošević)