Sećanje na Zorana Popovića: Prvi pevač one malo skuplje "Lažem sebe da mogu bez tebe"

"Lažem sebe da mogu bez tebe,

lažem život i sve oko sebe,

lažem majku da bezbrižno spavam,

ali samo sebe zavaravam.

Otiš'o je život s poljupcima tvojim,

ljubim neke žene ali ih ne volim.

Otiš'o je život, toga se i bojim,

kako da ga vratim kada ne postojim."

(Dobrivoje Ivanković - Dragan Stodić)

Kada bi pitali ko je prvi snimio pesmu "Lažem sebe da mogu bez tebe", popadali bi i mnogi popularni pevači i najveći poznavaoci narodne muzike. Ovo je prilika da se setimo Zorana Popovića, prvog pevača jedne od najskupljih tezgaroških pesama.

- Pesmu "Lažem sebe da mogu bez tebe" snimio sam 1991. godine, kad se već uveliko ratovalo na prostorima bivše Juge. Sećam se, dođemo da promovišemo album na Radio Šumadiji, a jedna slušateljka se javi uživo u program i kaže: "Vi pevate, a moj muž na ratištu." Posle svih ovih godina svestan sam da sam snimio jednu izuzetnu pesmu u pogrešno vreme. Prvi sam je snimio, a kod mene se najmanje čula - pričao je Zoran Popović u Muzičkoj apoteci.

- "Lažem sebe" je pesma veoma širokog potencijala: ciganskog, akustičnog, zabavnjačkog... Boža Nikolić je snimio u balada fazonu, Zorica Brunclik je sa Kemišem snimila romsko-meraklijsku varijantu, a meni osta samo pohvala da sam je prvi snimio i dobro otpevao.

Zoran Popović (1956 - 2020) je odrastao u živopisnom Vraniću, što kaže pesma "s one strane Lipovice", u komšiluku Buce Jovanovića, Radoja Barajevca, Ilije i Milije Spasojevića, Doce Ivankovića, Milančeta Radosavljevića, Ere Ojdanića, Žike Šumca i ostalih "magistara sa Ibarske magistrale".

- Prvo sam, još kao dete, naučio da sviram frulu, a ni danas ne znam kako. Prve pesme sam naučio sa radija, a od srednje škole sam počeo da sviram harmoniku. Radoje Barajevac je prvi veliki majstor koji je primetio da će biti nešto od mene.

- Barajevče reči su me ohrabrile pa sam se okuražio da odem kod Buce Jovanovića. Rekao sam mu: "Majstore, došao sam kod Vas da me čujete. Znam dosta pesama, pevam po narodnim veseljima, ali momentalno prestajem ako Vi kažete da ne vredim." Moja audicija kod Buce prošla je sa sitnijim greškama, uz Bucinu konstataciju: "Tvoj mali falš nije zbog nemuzikalnosti nego zbog treme."

I pre snimanja prvih ploča Zoran Popović je važio za jednog od repertoarski najpotkovanijih narodnjaka. Znao je nekoliko hiljada pesama, uvek iz glave, bez papira i interneta, u svako doba dana i noći.

- Počeo sam u motelu "Romeo i Julija", kasnijem "Šariću", nastavio u "Lipovičkoj noći", "Lipovičkoj šumi"... Kad se pomenu te kafane, neki će pomisliti da se tu pevala samo neka "seljačija". U moje vreme program je otvaran starogradskim pesmama i romansama, makedonskim pesmama. Najelitnija beogradska gospoda dolazila je u Lipovicu i na Ibarsku da uživa u lepoj muzici.

Diskografska karijera Zorana Popovića trajala je od 1978. do 1991. Snimio je jedan singl i četiri albuma sa vrhunskim autorima i šefovima orkestara (Buca Jovanović, Doca Ivanković, Novica Urošević, Tomica Miljić, Kemiš, Zoran Vlajić) i desetinama lepih i malo skupljih pesama: "Lažem sebe da mogu bez tebe", "Izmeni me", "Nado, ima li te nado", "Postao sam tata", "Da je meni ova pamet bila", "Jato golubova što na krovu drema", "Kad me ne bude više", "Neveran sam tebi bio"...

Zoran Popović je oličenje skromnog čoveka i vrhunskog pevača. Uobičajenim imenom i prezimenom i ozbiljnim likom nije bio predodređen za estradnu zvezdu. Doduše, toliko je otpevao narodnih veselja, da za estradu i nije imao vremena. Bio je specijalista za nedovoljno iskorišćene i zaboravljene narodnjake, velemajstor za "naftalinke".

- Zahvaljujući Novici Uroševiću, sa kojim sam 1985. godine snimio moj najkomercijalniji album, ušunjao sam se i na te čuvene svadbe u požarevačkom kraju. Domaćini su me prihvatali kao svog najrođenijeg, a ja sam im uzvraćao pevanjem do iznemoglosti.

- Kod mene nije bilo ne znam ili ne mogu. Svaku pesmu, i najsporiju i najritmičniju, mogao sam da otpevam u kolu, u dvojci. Imao sam čast da pevam na veridbi ćerke Novice Uroševića, a bio sam najsrećniji čovek na svetu kada mi je veliki "Ujka Nole" dozvolio da platim turu pića.

- Bio sam srećan što radim posao koji volim, a kad radiš ono što voliš ne osećaš da radiš. To druženje sa velikanima i sa publikom značilo mi je mnogo više od para i popularnosti. Sa domaćinima svadbi i gazdama šatri postajao sam iskreni prijatelj. U mnogim kućama sam otpevao nekoliko svadbi, i to mi je mnogo važnije od pojavljivanja na velikim televizijama. Pare dođu i odu, ali prijatelji ostaju.

Prijatelji nisu ni znali koliko je Zoran bolestan. Nisu to znali ni Zoranovi bližnji, nije znao ni Zoran. Preminuo je 22. novembra 2020.

(Goran Milošević)