Tri godine od smrti Nedžada Imamovića: Sećanje na sevdaliju plemenite loze

"Već godinu dana evo

kako bolan ležim sada,

Preporučujemo

sa prozora moje sobe

vidim svjetla moga grada.

Naokolo svud zidovi

i hodnici bijele boje,

mnogo snova u samoći

ovdje mojih ostalo je.

Tijelo moje oboljelo

nalazi se ovdje sada,

al' sam sretan kad uveče

spazim svjetla moga grada.

U mislima sad prolazim

šetajuć' po staroj stazi,

skupa s dragom što mi nikad

ovdje bolnom ne dolazi."

(Ismet Alajbegović Šerbo - Jovica Škrba)

"Stara staza" je jedan od deserak pesama koje su u duetu otpevali slavni sevdalija Zaim Imamović i njegov sin Nedžad. Ovo je sećanje na ljudskog i muzičkog gorostasa koji je sa nepodnošljivom lakoćom živeo i stavarao u senci slavnog oca.

- Dugo nisam znao da li sam rođen u Sarajevu ili Počitelju. Skoro svake godine sam boravio nekoliko meseci u tom prelepom drevnom gradu. Igrali smo fudbal, pecali ribu, palili vatre, kupali se i skakali u hladnu Neretvu. Tom vaktu i tim dragim ljudima moj babo i ja smo posvetili "Pesmu Popečitelju" - govorio je sin slavnog Zaima.

Nedžad Imamović je muzičar od glave do pete: instrumentalista, kompozitor, aranžer, interpretator i, iznad svega, sin Zaima Imamovića. Prošao je mnoge škole, pa i onu najveću - školu sevdaha i ljudske dobrote svog slavnog oca.

- Lepo je biti Zaimov sin, ali je štetno za karijeru. Jedni su govorili da ću večito ostati u Zaimovoj senci, a drugi su govorili - lako je njemu, on je Zaimov sin. Naravno, pevao sam i snimao Zaimove pesme, ali sam se potrudio da me makar malo odvoje od oca.

- Muziku sam zavoleo slušajući oca kako peva i svira harmoniku. Dok sam bio mali, slušao sam ga iz moje sobe. Kada sam porastao, osmelio sam se i da uđem u njehovu sobu. Prvo sam se naslušao tih lepih partizanskih pesama i pesama o slobodi ("Bosno moja poharana", "Sećaš li se ratni druže"), a onda sam prisustvovao rađanju nekih pesama koje su danas pravi biseri sevdaha.

Početkom 60-ih Nedžad upisuje muzičku školu, a na nagovor drugara iz benda "Biseri" počinje da svira bubnjeve po sarajebskim igrankama. Na nagovor Ratomira Petkovića, rođenog brata slavnog Jovice, počinje da svira bas gitaru u njegovom triju. Od 70-ih godina Nedžad Imamović postaje gitarista slavnog Narodnog ansambla RTV Sarajevo.

- Sve najlepše što sam uradio u muzici vezano je za taj čuveni Ansambl u kome sam proveo dvadesetak godina, praktično sve do počerka rata u bivšoj Jugi. Svirao dam gitaru, bas gitaru, kontrabas, pratio u studiju Zaima, Safeta, Bebu, Zehru, Nadu, Hanku, Meha, Himzu i mnoge druge pevačke velikane. Otac mi je govorio: "Sine, da si odsvirao samo 'Đul Zulejhu', dosta si uradio."

Svirao je Nedžad i na nekim od najpoznatijih pesama narodne muzike svih vremena: "Pijem da je zaboravim", "Pokraj puta rodila jabuka", "Omer beže", "Srdo moja", "Đul Zulejha"... Uporedo sa sviranjem u Narodnom ansamblu snimao je Nedžad i svoje pevačke singlice i albume.

- I da sam hteo, čini mi se da nisam mogao da izbegnem da se čuje kako to peva Zaimov sin. Moje snimanje je počelo tako što je tata bio na putu, pevač nije došao na snimanje, pa da ne bi propao termin Jovica Petković me ubedio da snimim dve pesme. Ubrzo sam se ohrabrio pa sam počeo i da komponujem. 1970. prvi put sam se pojavio na Ilidžanskom festivalu sa mojom pesmom "Lejla".

Od 1969. do početka 90-ih snimio je dvadesetak singlova i nekoliko albuma. Snimio je Nedžad i nekoliko duetskih pesama sa Zaimom: "Stara staza", "Sjećaš li se draga ti", "Zelen lišće goru kiti", "Zora zori, dan se bijeli", "Dva dječaka"...

- I Ilidžanski festival i "Kuća sevdaha" i "Soba Zaima Imamovića", sve te zlatne i srebrne ploče, fotografije i odevni predmeti moga oca stvaraju u meni osećaj ponosa što sam sin jednog takvog čoveka. Sve me to dodatno onavezuje da nastavim rad na očuvanju, a bogami i na pukom opstanku sevdalinke.

- Za sve ove godine nisam sreo čoveka koji je Zaima krivo pogledao ili mu nešto ružno rekao. Zato sam sa sinovima otvorio mali i skroman studio u kome snimamo neke nove pesme i nove pevače. Primećujem da se u malom studiju stvori prisnija i slobodnija atmosfera nego u velikom televizijskom studiju. I moj otac je nesebično pomagao mladima, to sam shvatio i kao svoju misiju.

Nedžad Imamović je preminuo 14. novembra 2020.

(Goran Milošević)