Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Boža zemunac
Legendarnog Raleta Ćajića sam upoznao davnih osamdesetih godina preko mog dobrog druga ( na žalost počivšeg) Miroslava Jovanovića- Švabe, koji je svirao flautu u velikom orkestru RTS-a. Tada sam snimao prve snimke za moju prvu ploču. Drugi glas na Švabinu preporuku otpevao mi je Rale. Kada se završilo snimanje, ja sam pitao Raleta koliko treba da platim za njegov trud i pomoć. On mi je rakao, ne treba ništa , da sam mlad pevač na početku karijere i poželeo mi je puno sreće. Ja sam ostao prijatno iznenađen i zatečen. Popili smo par pića i otišli svojim kućama. Pesma je bila dobra i slušana po radio stanicama. Ovo je jedna lepa uspomena na velikog čoveka i umetnika Raleta Ćajića. Rale ljudino , laka ti crna zemlja i neka te anđeli čuvaju.