79. rođendan Milančeta Radosavljevića: "Otkazuje mi blesimetar, ali me nosi ljubav"

Milanče Radosavljević je zvezda koja se sporo pali, a veoma teško gasi. Svaki Miholjdan ga obasja i lepim i tužnim uspomenama.

Preporučujemo

- Ja sam ratno dete. Rođen sam 12. oktobra 1944. godine u zbegu, u izbeglištvu u Vraniću. Moja majka je sa stomakom do zuba bežala preko dva brda iz Bariča u Vranić. U dvorištu punom krvi i ranjenika, partizana i Rusa, ugledao sam ovaj svet. Tada sam zaplakao, a posle sam uglavnom pevao - kaže legendarni Milanče.

- Pesma ima dva izrazita pravca: da razveseli ili da isentimentališe. Na milion mesta sam prisustvovao istoj sceni - dok ja pevam, ljudi plaču. Sećam se, dok sam pevao na koncertu u Padinjaku, plaču i čuvari, plaču i zatvorenici. Ljubav je čudo, izludi najpametnijeg, opameti najluđeg, pomera granice i država i ljudi. Mi nismo ni svesni šta sve može ljubav i ljubavna pesma.

Prošlo je pola veka kako je zakoračio u diskografiju i više od šest decenija kako živi od pevanja i sviranja.

- I sad kad razmišljam kako i zašto ovoliko trajem, i posle pevanja i sviranja najtežih pesama po svadbama i kafanama, dolazim do odgovora da to mora da se rodi. Ja sam iz muzikalne kuće. Prvo sam se zaljubio u muziku, a godinama kasnije u ženu. Možda mi je žena samo okrnjila deo te muzičke ljubavi.

- Od majke sam nasledio čestitost, od oca muzikalnost, a kad sam dobio harmoniku pokrenuli su se i moji hendikepirani prsti. Još od moga dede sam naučio "Ko t' pokida sa grla đerdane", "Pšeničice, sitno seme", "Kraj potoka bistre vode", "Omer beže" i sve te teške "rasteguše". Naučio sam i "Stade se cveće rosom kititi" (prva pesma koju sam naučio da sviram i pevam na harmonici).

Sa 17 godina je počeo da živi od harmonike i pevanja, a tek u trideset prvoj je počeo da snima prve pesme i ploče.

- Prve svadbe i igranke sam svirao bez struje i pojačala. Ponekad sam svirao i pevao sam, a ponekad sa još jednim harmonikašem i basadžijom. A tek kad sam proširio ansambl... Kad sam pevao u "Vinogradima" i u "Parku", bivalo je godina kad sam radio i na najveće praznike i kad sam samo dva dana bio slobodan.

- Prepešačio sam i proputovao sa harmonikom odavde do Vladivostoka i nazad. Sve dok nisam nabavio auto, imao sam naduvene noge, deblje od najvećih fudbalera. Harmonika je moja najveća ljubav u životu. Kad sam ja počinjao, maštao sam da budem velika zvezda na harmonici, nešto kao Mića Stojanović, da jednog dana budem na nekom posteru ili na omotu ploče sa harmonikom. Nisam mogao da poverujem da će doći vreme da ne sviram. Mislio sam da posle tolike ljubavi mogu samo da umrem. Evo, nisam umro, a ne sviram.

Milanče je pevač fenomen, nepresušan izvor energije, volje i upornosti. Sa paralizovanim prstima svirao je harmoniku i na njatežim svadbama i na nekoliko svojih ploča!

- Profesor me triput vraćao, nije hteo da me primi na časove harmonike. Verovatno ni ja ne bih primio učenika sa takvim prstima. Ali, život je čudo, možda su moje zenice pokazale ljubav prema harmonici.

- Kad sam zavezao totalno, počeo da šištim kao gusan, odem kod čuvenog doktora Cvejića, otorinolaringologa. Ispričam mu kako odjedno i sviram i pevam, da se usput bavim i poljoprivredom. Doktor me sasluša i reče: "To ti je kao kad bi za traktor zakačio prikolicu, a za prikolicu plugove. Pa kako će taj traktor da izdrži? Skidaj tu harmonuku, hitno!"

Milanče je skinuo harmoniku, ali ne ostavlja mikrofon. I kad ga izda glas, ljudi ga zovu da im svojim prisustvom uveliča veselje. Kažu, ne moraš ništa da pevaš, dođi samo da te gledamo, da nam praviš društvo.

- Gledajući ove nove zvezde na ovim grandioznim audicijama, stiče se utisak da je pevanje najlepši i najplaćeniji posao. Zato, valjda, i jeste tolika gužva na audicijama i za nove i za stare zvezde i zvezdice. Zapravo, najlakše je otpevati, a mnogo je teže doći i živ i zdrav se vratiti. E, sad, ko ne može da peva na 'ladno, on popije i peva mu se samo.

- Jeste da mi ne radi blesimetar, ali kad samo pomislim da više od 60 godina živim od pevanja, čestitam samom sebi. Ja imam taj promukao i plačljiv glas. Od mog glasa ne pucaju čaše i prozori. Ja ne upadam kroz krov u kuću, ja se uvlačim na sporedan ulaz.

(Goran Milošević)