Preminuo pevač legendarne "Senke": Životna priča Miće Piromanca

6. oktobra 2023. preminuo je Mića Stanojević Piromanac, prvi pevač nekih večitih i rado presnimavanih pesama. Ostavio je značajnog traga u narodnoj muzici i skoro nikakvog traga u medijima i na estradi. Ovo je sećanje na Mićin nastup u Muzičkoj apoteci, ovo je priča o pevaču koji je ostao u senci svojih pesma, u senci jedne "Senke".

Preporučujemo

"Samo jednom u životu

volelo je srce moje

i ta ljubav beše kratka,

još u duši boli stoje.

Još mi uvek zvuči glas njen,

i za senkom njenom patim,

i rastanak s mojom dragom

do groba će da me prati.

Oči njene žarkog sjaja

teško mi je da prebolim,

kako da je zaboravim,

ja ću uvek da je volim.

Sada zbog nje lijem suze,

njenu ljubav drugi uze,

osta patnja srca moga,

ona ljubi sad drugoga."

(Slavoljub Stanojević Piromanac)

- Kad sam ušao u studio, otac mi reče da prvo probamo, ali da pevam kao da je ozbiljno. Ja zažmurim, pustim glas i sve vreme gledam lice devojke koja me ostavila. Kad sam završio, otvorio sam oči i očekivao da počnemo sa pravim snimanjem. Ugledah tonca kako skače sa stolice, pokazuje mi palčeve i viče: "Gotovo, snimak uspeo!" Tako je probni snimak ostao kao pravi i jedini, i evo traje i posle pola veka - pričao je Mića Piromanac u Muzičkoj apoteci.

- Snimak smo odneli u PGP, u želji da ga objavimo za našu najveću diskografsku kuću, a legendarni urednik Mića Đorđević, poznat kao "Mića Glavonja", reče mom ocu: "Slavoljube, ti si legenda, ti si naš, snimio si nekoliko ploča za nas, ali tvoj mali nema nikakve šanse pored Safeta, Šabana, Bilkića, Lepe, Tozovca. Neka ide kod ovih "seljaka" u Diskos.

Otišao je Mića u Diskos i pozlatilo mu se. Posle samo nekoliko meseci našao se u zvezdanom jatu na dodeli zlatne ploče u dvorani Doma sindikata.

- Bio sam dete od šest, sedam godina kada se moj otac zaljubio u Maru pevačicu. Kako sam rastao, Bože oprosti, pomalo sam i zavideo ocu u kakvu se lepoticu zaljubio. Imala je oči kao najzelenija trava, beo ten kao flis papir, onaj stručić k'o u vite jele, ona kosa duga, bujna. Tek kasnije, kad sam snimio "Senku" 1971. godine, skontao sam da je pesma posvećena velikoj ljubavi moga oca Slavoljuba.

- Ni sanjao nisam da će "Senka" postati ovakav hit. Moj otac je bio početnik kao kompozitor, ja sam bio početnik (i danas se smejem kako sam uplašeno otpevao tu prvu verziju, otezao sam, loše akcentovao), ali narodnjaci su tada bili zakon. Obilazili smo radio stanice, sve je prštalo od želja na Radio Šapcu, Valjevu, Loznici, Aranđelovcu... Radi se žito u mom Piromanu, moji seljaci okače zvučnik na dud. Kad krenu prvi taktovi moje "Senke", prekidaju rad i pevaju uglas "još mi uvek zvuči glas njen...

" Diskografska karijera Miće Stanojevića Piromanca trajala je od 1970. do 2008. Snimio je devet singlica, četiri albuma, na tako malo ploča mnogo skupih i onarođenih pesama koje je uglavnom sam pisao i komponovao: "Idem kući, već je kasno", "I za senkom njenom patim", "Nemir stvaraš u meni", "Sve što činiš, sebi činiš", "Sve što šumi, seća me na nju", "Hajde Jovo, hajde Jovane", "Najlepše godine", "Samo naše oči gledaće se nemo", "Plavuša", "Kada mladost prođe"...

- Ja sam u stvari sebe pretočio u pesme, opevao svoj život. Vraćajući se kući, onako malo skuplji, setio sam se i svoje žene, pa sam opevao i njene brige i slutnje:

"Idem kući, već je kasno,

tek poneka zvezda trepti,

jedna žena još ne spava,

jedan prozor svu noć svetli.

Dočeka me sa osmehom,

a znam da je suze lila,

jer oseća da je druga

u naručju mome bila."

- U ovoj pesmi se prepoznaju milioni. To je u 21. veku moja najslušanija pesma, pobedila je i "Senku".

Milorad Mića Stanojević je iz čuvenog violinskog plemena između Kolubare i Tamnave. Svom imenu i prezimenu dodao je i umetničko ime Piromanac.

- Mnogi misle da sam podmetao požare kad sam bio mali, pa me zato zovu Piromanac. A ja sam rođen 27. maja 1951. u Piromanu, u selu koje je zaista mnogo puta paljeno. Pričali mi moji stari da je neki moj davni predak zvani Bida zapalio veliku šumu i izgoreo celo selo. Kasnije su ga palili i Turci i Nemci, uostalom, i Obrenovac se nekad zvao Palež.

- Odrastao sam u pravom leglu violinista, u kraju jednog Žike Šebeka, Ace Šišića, mog oca Slavoljuba. Pričalo se kad Žika Šebek mane gudalom, sto štikova odjednom izleti a kroz goste prođe nešto kao struja. Taman kad sam i ja zavoleo violinu, majka i otac se razvedu, a ja sam ostao da živim sa majkom. Bio sam sluga, čuvao sam ovce za konak i hranu. Trpio sam gazde, trpio sam i dobacivanja obesnih vršnjaka: "Slugo, slugice, pobeće ti ovčice." Tog Miću čobabina, odnosno sebe kao slugu, opevao sam u pesmi "Hajde, Jovo, hajde Jovane", za koju kolege ne veruju da je moja, misle da je izvorna.

- Usput sam vežbao da sviram harmoniku. Utuvio sam za sva vremena majčin savet: "Uz violinu moraš da vodiš još nekog, a sa harmonikom možeš i sam da sviraš i da izvučeš bakšiš."

Mićine pesme se pevaju, snimaju i presnimavaju. Mićine pesme se dopadaju i Mićinim kolegama: Era je presnimio "Senku", "Radiša Urošević "Idem kući, već je kasno", Milija Milić "Hajde Jovo", Dule Todorović "Daj mi samo dan života".

- Drago mi je da moje pesme 'lebom 'rane i moje kolege. Jednom prilikom reče Buca Jovanović: "Kad imaš dobru pesmu, to ti je kao da imaš tri vinograda, svake godine ubiraš plodove."

- Izgleda da su moji vinogradi kraj puta i bez čuvara. Više i ne znam ko mi je sve presnimio pesme. Neka ih, neka presnimavaju, hvala Bogu kad ima. Samo mi je žao što me ni pitali nisu. Evo, uvrstiše moju "Senku" u serijal "60 najlepših pesama", ali ne pozvaše mene da je otpevam - ogorčen je bio Mića nezasitim kolegama i potkupljivim muzičkim urednicima.

(Goran Milošević)