73. rođendan Radiše Markovića: "Mogao sam da budem zvezda, a ostao sam neznanac koji lepo peva"

"Već polako vreme briše

i najdraže uspomene,

Preporučujemo

hej ljubavi iz detinjstva

da l' se ikad setiš mene.

Čija li si, čija li si sada,

da l' te išta na detinjstvo seća,

u mom srcu nestala je nada,

a čežnja je sve veća i veća.

Tvoja pisma i sad čuvam,

čak i pramen kose plavi,

časovi se srećni vrate

kad se tvoja slika javi.

Pusta klupa pod jablanom,

našom stazom liju kiše,

sad bih znao da te ljubim,

ali tebe nema više."

(Milutin Popović Zahar)

- Majmune, napravio sam ti hit - reče mi Zahar. Pokazao mi "Neznanku", a meni se više svidela "Čija li si sada". Uvežbavao sam je, uneo se u nju na samom snimanju, stavio kao naslovnu i vodeću na albumu. "Neznanku" smo stavili kao "B1", budući da je bila moderna za to doba.

- Ispostavilo se da je "Neznanka" moderna u svako doba i da je Zahar bio u pravu. "Neznanka" će se pevati sve dok se ne upozna i sve dok je ne nauče i "Zvezde Granda". Moji hitovi se presnimavaju, ali ne vredi - ja sam ih zakucao u narodu, i to bez ikakve reklame.

I kad se pogleda u ogledalu i kad prelista omote svojih ploča, često zna da usklikne: "Ljudi, ja sam pljunuti Džeger!" A kad pusti glas, mnogi ga porede sa Tozovcem.

- I moja žena se zaljubila u mene zbog pesme "Cija li si sada". Znala je da mi kaže: "Sve na tebi veselo, a pesma ti tužna".

- Pevao sam davno u restoranu "Trandafilović", a Tozovac je jedne večeri došao i seo za muzički sto. Kad sam završio nastup, prišao mi je i rekao: "Burazeru, al' si me skin'o svaka ti čast!" Pokušao sam da mu objasnim da se nisam trudio da ga skinem, takav mi glas.

Imao je sve što treba jednoj zvezdi - boju glasa i šmekeraj Tozovca, kompozitora i kuma Zahara, lice i frizuru Džegera, siguran posao i srećnu porodicu. Nedostajala mu je jedino ambicija.

- Rođen sam 17. septembra 1950. u Petrovcu na Mlavi. Otac mi je bio radnik, majka domaćica sa kapacitetom radijskog pevača. Od majke sam i naučio prve pesme, mada sam u Petrovcu uglavnom pevao zabavnjake, sviruckao gitaru, pevao na igrankama. Kad dođem kući, otac zaspao a majka čeka sina jedinca.

- 1969. godine dolazim u Beograd, učlanjujem se u KUD "Branko Cvetković", početkom 70-ih počinjem da pevam u "Klubu vazduhoplovstva" u Zemunu. Letnja bašta, petsto mesta, a dođe hiljadu ljudi pa po dvoje sedi na stolici. I tako deset godina! Imao sam kosu do ramena, dužu od Hokijeve. Ležala mi je duga kosa, davala nešto lepo mome licu, prosijavala moje oči.

Diskografsku karijeru Radiše Markovića obeležio je samo jedan kompozitor - Milutin Popović Zahar. Od 1974. do 2000. snimio je deset singlova i tri albuma sa nekoliko večitih pesama: "Osmehni se draga na rastanku", "Jedna žena, a dva druga", "Vlajnice, doj, doj, doj", "Čija li si sada", "Neznanka", "Nema više Cicvarića", "Kad je deda lumpovao", "Bećarski je život lep", "Kad bi čaša bila flaša", "I ja sam voleo", "Vozi ćira lepu Zoru", "Oj, Jovane, Beograđanine", "Oj, devojko, jadom jadovala", "Jesen stiže rana", "Živela Jugoslavija"...

- Zahara sam upoznao negde na moru, ja pevao, a on odmarao. Čuo me iz hotelske sobe i pomislio da peva Tozovac. Odmah mi je ponudio da snimim njegove pesme. Prvih nekoliko ploča snimio sam za produkciju Studija B. Sećam se, snimali smo bukvalno u prostorijama radija na vrhu "Beograđanke", ne u studiju nego u novinarskoj kancelariji. Uđem sa orkestrom, novinari sede i kao ćute, al' ne lezi vraže - zauvoni telefon i sve ponovo!

- Skoro sve pesme sam snimao bez uvežbavanja, na "tri, četiri". Snimao sam tako što sam čitao tekst u studiju. Kad se samo setim kako smo snimali te pesme, moram da priznam da sam jako zadovoljan kako zvuče i posle 50 godina. Kad je šira publika počela da sluša i neke druge pesme iz mog opusa, neki pomisliše da sam Vlah, neki da sam Šapčanin, a neki i da sam Crnogorac.

- Zahar mi je nudio i "Ivanovu koritu", govoreći da je to pesma široke namene, da je mogu pevati i muškarci i žene. Nudio mi je i "Vino točim, a vino ne pijem"... Bolje da se ne prisećam šta sam sve propustio. Iskreno, i da se vratim u te godine sve bi bilo isto. Mogao sam da budem zvezda, a ostao sam neznanac koji lepo peva.

(Goran Milošević)