Vule Jevtić, mera lepog pevanja: "Kad sam ja počinjao, nije ni bilo novih pesama, sve su bile narodne"

Pevaš kao Vule Jevtić - bio je najveći kompliment pevačima prave narodne muzike. Ovu komparaciju izgovara i Zoran Radmilović u kultnoj predstavi "Radovan treći". Poređenje sa Vuletom prijalo je i Cunetu i Tozi i Miroslavu i svakom pevaču koji ima meru u interpretaciji, kako u kafani tako i na radiju.

Preporučujemo

- Moje prvo suočavanje sa kafanama beše baš u Beogradu, na Čuburi, u "Mladoj Bosni". Bilo je to mesto okupljanja mnogih muzičara uz gitaru, roštilj i župska vina. Tu sam i napisao pesmu "Još litar jedan", danas toliko popularnu. Ne ljutim se što je moje kolege potpisuju kao narodnu. Kad sam ja počinjao, nije ni bilo novokomponovanih pesama - sve su bile narodne - pričao je legendarni Vule Jeftić.

- 30-ih godina prošlog veka u Beogradu je počelo da se neguje astalsko pevanje. Dvaput nedeljno svirao je Carevac sa svojim kolegama, a ja dolazio redovno, pa se sve hrabrije približavah njihovom stolu. Jedne večeri sedoh za muzički sto, a već sledeće večeri se osmelih da im zapevam "Pšeničice sitno seme". Carevcu se dopalo moje pevanje, pa mi reče da sutra dođem u Radio Beograd.

Tako se Vuletov san ostvario, zapevao je na radiju i postao nedostižna mera lepog pevanja. Carevac je prihvatio Vuleta bez korekcija i zvanične audicije - odmah u program, uživo u etar!

- Sa Carevcem sam delio i dobro i zlo, bilo nam je lepo i bez prebijene pare. Išli smo peške na radio, Carevac po platu, ja po honorar, bivalo je dana kad nismo imali ni za tramvaj.

- Prikupljao sam nepoznate narodne pesme, počeo sam i sam da komponujem. Tako su nastale pesme "Još litar jedan", "Čaj goro, lane moje", "Oj, livado, rosna travo", "Beograde, mili grade moj", "Mnoge li sam pesme pev'o"...

Gospodin Vukašin Vule Jevtić rođen je na Božić 1913. godine u Resici kod Ribarske Banje. Na početku Drugog svetskog rata biva uhapšen i poslat na prinudni rad u Nemačku. Blizu Maribora uspeo je da se iskrade straži i pobegne pravo u Beč. Sa profesionalnim snalažljivcima izvadio je legalan pasoš, ali ni to ne beše spas od "Gestapovaca".

- Niko ne zna koliko je zora lepa kao onaj ko zoru dočeka - govorio je Vule posle nespavanih kafanskih noći.

Svojim astalskim pevanjem obeležio je kafanski život Beograda: "Madera", "Šumatovac", "Toplica", "Varoš kapija", "Kalemegdanska terasa", "Trandafilović"...

Vule je pevač nenadmašne dikcije i najlepšeg pevačkog izgovora. Nije prihvatao uklapanje melodije na štetu lepog izgovora. Najviše je nastupao sa Carevcem i Đuricom Ćirkovićem, a najslađe pevao sa Radojkom Živković.

Poslednji koncert održao je 1973. u Domu sindikata u Beogradu kojim je obeležio četiri decenije pevanja. Uvek elegantan, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je tako lako i tako emotivno, gotovo strasno.

- Imao sam čast da prisustvujem snimanju TV emisije u kojoj je poslednji put nastupio Vule. Moj san se ostvario - sedeo sam za stolom dok je Vule pevao "Još litar jedan". U pesmi je bio strastven, a u životu tih i retko dobar čovek - pričao je Novica Negovanović.

- Prvi put sam nastupao pred Carevcem i Vuletom još kao gimnazijalac u hotelu "Evropa" u mom rodnom Prokuplju. Po dolasku u Beograd svraćao sam u Carevčevu kafanu na Čuburi. Kad Carevac svira a Vule peva, vladala je apsolutna tišina. Ako bi se desilo da se gosti raspričaju, čuvari su ih fizički odstranjivali, pa makar se radilo i o ministrima - pričao je Boki Milošević u Muzičkoj apoteci.

Vukašin Vule Jevtić, mera lepog astalskog i radio pevanja, preminuo je 10. avgusta 1981.

(Goran Milošević)