Tri godine od smrti Miće Stojanovića ili sveto trojstvo "Zlatoustog iz Bogdanja"

"Zarasle su staze moje

i sad one puste stoje,

Preporučujemo

bele ruže nema više

pokraj staze da miriše.

Stazama sam prolazio

kad sam dragoj dolazio,

otkako se ona uda

ne prolazim više tuda.

Već se staza ne poznaje

a i ruža uvela je

pod kojom sam često stao

dok sam dragu milovao.

Staze nema, ruža vene,

draga nije pokraj mene,

ostala mi samo sena

da se sećam uspomena."

(Mića Stojanović)

Na današnji dan 13. jula 2020. godine preminuo je Milutin Mića Stojanović, jedan od prvih kantautora u istoriji jugoslovenske diskografije, osnivač festivala "Prva harmonika" u Sokobanji, majstor umetničke fotografije. Ovo je sećanje na "Zlatoustog iz Bogdanja", kako ga prozvah na radiju, i priča o tri pesme po kojima ga najviše pamtimo.

- Kroz život me je vodila harmonika. Ona je putokaz mog života. Pesma "Harmoniko moja" ne nastaje ni slučajno ni namerno, već uz veliki podsticaj. Imao sam trinaest godina, skoro svaki dan sam putovao vozom, u Kruševac u muzičku školu, u Kraljevo u gimnaziju. Jednog sumornog jesenjeg jutra, voz je stao u Počekovini i čekao da uđu svatovi. Prvo sam bacio pogled na mladu i ugledao moju dve godine stariju simpatiju. Iz mene je prvo izletela jedna molska melodija, a tekst sam dugo doterivao. Iškrabao sam, onako u besu, celu svesku do Kraljeva.

- Pesmu "Harnoniko moja" snimio sam tek desetak godina kasnije, a dvadesetak godina kasnije stetoh kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta istu tu devojku, istog onog izgleda kao u vozu. Učtivo joj priđoh i ispričah da liči na jednu davnu ljubav iz mojih snova. A ona će ti meni: "Pa to je moja mama!" Sedoh u obližnji park, uzeh olovku i na novinama ispisah stihove:

"Dani sreće, dani mašte,

davno je to bilo mila,

sad se samo sećam tebe

kad si moja ljubav bila.

Jednog dana kao u snu

ostvari se želja moja,

mislim da sam tebe sreo,

al' to beše ćerka tvoja.

Zapitah je gde si sada,

da li si me spominjala,

a ona mi reče jeste,

još dok sam bila mala.

Na rastanku rekoh kćeri,

pomilovah je po kosi,

srećno živ'te u svom domu,

jedan pozdrav majci nosi."

Mića Stojanović (1935 - 2020) je komponovao i napisao desetak pesama o Moravi, pa i onu onarođenu "Kome šumiš, oj, Moravo", poznatu i po naslovu "Vodeničar na Moravi".

- Moj otac je bio vodeničar na Moravi. Imao je ploveću vodenicu, to je bila naša druga kuća, naša mini fabrika, često sam i spavao u toj vodenici. Moj otac je imao veliku ljubav u mom selu, neku lepoticu Desanku iz bogate porodice. Kad se udala u Medveđu, svatovi su namerno prošli pored naše vodenice. Ali ni moj otac se nije dao: pričao je svatovima kako mu dođe da se baci pod dolap, ali zna da pliva.

- Kad sam se zamomčio, upitah mog oca zašto me strina Desanka zove sine. A moj otac mi reče da sam mnogo mali, ispričaće mi kad porastem. Kad sam dovoljno sazreo i kad mi je otac ispričao detalje ove priče, seo sam na obalu Morave i odmah napisao "Vodeničara na Moravi", prvo stihove pa melodiju. Moj otac je znao stihove, ali mi je mnogo žao što nije doživeo da čuje briljantnu interpretaciju Novice Negovanovića. Snimio sam je tek 1981. godine na mom autorskom koktel albumu "Susret zvezda".

Vrhunac Mićinog kompozitorskog opusa je pesma "Zarasle su staze moje", jedna od najonarođenijih i najsnimanijih narodnih pesama. Snimali je trubači, tamburaši, grupe pevača, radio solisti i i zvezde narodne muzike: Nestor Gabrić, Safet Isović, Bora Drljača, Milan Babić, Marinko Rokvić, Sejo Pitić, Raša Pavlović, Mile Ivanović...

- Prve narodne pesme koje sam naučio bile su baš pesme o ruži koje je pevala moja majka ("Dobio sam jednu ružu", "Oj, moja ružo, rumena", "Evo ovu rumen ružu"). Kad je moju prvu ljubav, moju ružu, počeo drugi da miriše, rađala se pesma "Zarasle su staze moje". Svaka opustela kuća i zaparložena njiva u mom rodnom Bogdanju govorila mi je - nekad ovde voleli se dvoje.

- Iako je Nestor Gabrić prvi snimio "Staze", misim da je Safet zakucao i podigao tu pesmu, baš kao šo je i ta pesma podigla Safeta. Ipak, tu pesmu je možda najviše podigao svojom harminikom i aranžmanom maestralni Novica Negovanović.

Rekoh jednom u radio izdanju Muzičke apoteke: "Mićo, da si komponovao samo tri pesme - Harmoniko moja, Zarasle su staze moje, Kome šumiš, oj, Moravo - imao si se rašta i roditi. To je tvoje sveto trojstvo."

- U pravu si. I Aleksa Šantić je napisao stotine pesama, ali ga je "Emina" ovekovečila. Zapravo, nema reči da se pojasne momenti takve stvaralačke inspiracije. Kojim rečima da objasnim nekim današnjim harmonikašima kako je Novica pratio Safeta? Kojim rečima da objasnim današnjim tekstopiscima šta je to poezija? Kojim rečima da objasnim današnjim nadrikompozitorima raskošne harmonije mojih pesama?

(Goran Milošević)