10 godina od smrti Mišule Petrovića: "Svaku svadbu smo pripremali kao diplomski ispit"

"Ruko moja, duža od rukava,

mnogo li si cura milovala,

Preporučujemo

nema sobe, nema ni vajata

gde ja nisam zakuc'o na vrata.

Šta će selo kad nestane mene,

ko će onda milovati žene,

šta će selo kad nestane mene,

o kome će da pričaju žene.

Svud je kiša, pod prozorom suvo

gde sam mlađan opanke izuv'o,

soba mala a zidovi 'ladni,

kako ćemo prenoćiti jadni.

Došao sam da ti ljubim lice,

da te vidim moja komšinice,

ne ljuti se slatko moje lane,

isprati me kad zora osvane."

(narodna - obrada Dragan Aleksić)

2. jula 2013. godine u saobraćajnoj nesreći kod Mladenovca nastaradao je Milojko Mišula Petrović, pevač i svirač unikat, vlasnik "TV Galaksija 32" i "Zvuci Galaksije", jedne od prvih privatnih televizija i diskografskih kuća u Srbiji. Ovo je sećanje na Mušulin nastup u radio izdanju Muzičke apoteke.

- 1970. godine u Čačku se održavao festival "Sedam naših dana". Prijavio dam se i pobedio sa pesmom Časlava Đokovića "Ne mogu bez tebe, ne mogu sa tobom". Kad je trebalo da snimim ploču, komisiji se nije svidelo moje pevanje, pa je pesmu snimio moj prijatelj i zemljak Miroslav Miro Radovanović. Miro je postao pevačka zvezda, a ja sam otišao u "Bećare" - pričao je Mišula Petrović.

Ovaj okoreli narodnjak i narodski čovek iz Parmenca kod Čačka rano je propevao i zasvirao harmoniku. Vanredno vredan, inteligentan, preduzimljiv i druželjubiv, stekao je za života mali milion prijatelja.

- Upijao sam zanat u "Raspevanoj Šumadiji", putujućoj družini Obrena Pjevovića. Tada sam shvatio koliki je značaj organizacije i kolektivnog duha na koncertima, ali i na svadbama i vašarima. U tom ambijentu stvoren je i ansambl "Bećari". Uveseljavali smo podizanje rogova, komišanje, babine, rođendane, slave, ispraćaje, svirali svadbe i vašare, organizovali koncerte u zemlji i inostranstvu. Prema nezvaničnoj evidenciji "Bećari" su opslužili jedno tri miliona ljudi, od kojih je barem dva miliona bilo u pijanom stanju.

- Svi članovi ansambla "Bećari" bili su i pevači i svirači: Stanimir Stojanović, poznat kao "Cane Mušo", šef ansambla, Janićije Dramićanin "Janjo", Dragan Čakarević "Čakara", Živko Savić "Poštar" i moja malenkost. Negovali smo višeglasno pevanje, a posebno je bilo atraktivno kada svako od nas zapeva po jednu strofu. Svaku svadbu smo pripremali kao diplomski ispit: sakupljali smo podatke o kumu, starojku, prijateljima, komšijama. I pre nego što krenu porudžbine, mi smo kroz dijaloge i prozivke "otvarali" goste.

Odsvirao je mali milion narodnih veselja, znao hiljade pesama, a snimio tek sedam singlica sa 14 pesama: "Šta će selo kad nestane mene", "Oženjeni cure ljube", "Mladost što propusti, starost će da plaća", "Na stolice dve si htela", "Kažite joj da ne čeka", "Zagonetna ženo", "Tužna je ova reka", "U tebi živi budućnost moja", "Probudi se, pogledaj me", "Odlaganja više nema", "Ustaj mila, ide ašiklija", "Samoća je teška", "Vrati mi se, udvoje smo jači".

Ubedljivo najslušanija pesma sa Mišulinih ploča je "Šta će selo kad nestane mene", stari šumadijski bećarac, pesma za razbibrigu u nekoliko verzija. Spevali je Valjevci, isluženi na Solunskom frontu, pre više od sto godina. Posle Prvog svetskog rata ova pesma je zapljusnula valjevske kafane, naročito kod "Pere Lažova" u Divcima. Snimali je i pre Mišule (dueti Rade Mitrović i Mića Jovanović, Dragan i Mile Ilić

"Kamion"), snimali je i posle Mišule (snimio i Zvonko Bogdan sa tamburašima). Ipak, u narodu je najviše zaživela Mušulina verzija iz 1980.

- "Šta će selo kad nestane mene" je jedna od prvih pesama koja mi je napunila džepove kao pevaču početniku u mom rodnom Parmencu. Lako se pamti, nikog ne vređa, a zgodna je za dopunjavanje i improvizaciju. Kako sam sazrevao, tako sam je i dograđivao sa mojim "Bećarima". To je prva pesma koju sam naučio, a poslednja koju sam snimio, i to na mojoj poslednjoj ploči sa majstorom Draganom Aleksićem iz Mrčajevaca.

- Ova pesma ima samo jednu manu - mnogo je kratka, pa publici uvek fali još. Mojim "Bećarima" dosađivalo da vrtimo uvek isti tekst, pa smo na istu melodiju pevali desetine drugih tekstova. Pevali smo i provokativniju varijantu: "Pitaju me gde ću sa nogama, na ramena k'o i svaka žena".

(Goran Milošević)