16 godina od smrti Ace Šisića: "Svirao sam na pola gudala, bez ikakvih vozova"

2. jula 2007. godine preminuo je Aleksandar Šišić Šile, legendarni violinista i kompozitor, autor nezaboravnih narodnih kola i pesama, solista Narodnog orkestra RTS-a i prva violina mnogih ansambala. Ovo je sećanje na ikonu violine.

Preporučujemo

Ako je tačno da slika govori više od hiljadu reči, dovoljno je pogledati snimak prvog javnog izvođenja "Jeremije Krstića" prilikom otvaranja Drugog programa TV Beograd. Tozovac peva, Ljubiša Pavković svira harmoniku i, dok Aca Šišić izvodi svoje bravure, šef Narodnog orkestra Miodrag Jašarević se topi od miline.

- Dobro se sećam te scene: 31. decembar 1971, Studio 3 u Aberdarevoj namešten kao bioskopska sala, a u prvom redu se skockali ovi "naši" iz državnog vrha koji nisu mogli da prikriju oduševljenje zbog "Jeremije".

- Naravno, sve je to začinio svojom violinom Aca Šišić, solista kakav se rađa jednom u veku. Šišića je trebalo samo pustiti na binu da odsvira svoje i da zbriše sve pred sobom i odmah mu dati sedam dana slobodno - kaže maestro Ljubiša Pavković.

Svojom pojavom plenio je mnoge početnike na violini, a bio je inspiracija i ostalim vrhunskim instrumentalistima.

- Aca Šišić je moja generacija i sapatnik iz teških dana okupacije. Posle bombardovanja beograda sklonio sam se kod bake u Obrenovac. Okolina Obrenovca, ta čuvena Muzička kolonija, Romi rumunskog porekla, pa ovi iz Piromana, leglo najboljih violinista na tako malom prostoru.

- Bio sam fasciniran kako uživaju u svakom trenutku na čuvenom Petrovdanskom vašaru. Onako bosi, poderani, slinavi, a opet srećni, uhvate se u kolo koje traje dan i noć, samo se menja kolovođa. U tom ambijentu smo pelcovani i ja i Aca Šišić - ističe legendarni Bata Kanda.

Kad je muzikalnost u pitanju, "Mali Šebek" (stari nadimak Šiletovih predaka) se baš imao na koga umetnuti: malo na đeda, malo na oca, malo na stričeve, malo na ujake.

- I ja sam živeo priču o Cigi i violini. U početku se ljubav razvijala kao u nekoj bajci, mada moje detinjstvo nije bilo bajkovito. Sitotinja me naterala da sa 12 godina počnem da radim kod gazda. Svirao sam za lonac masti i džak pšenice. Kad sam se vratio umoran posle jedne naporne svirke, seo sam kraj šporeta na kome se u velikom loncu kuvao veš. Malo sam spavao, malo dremao, pa mi je u jednom momentu ispalo gudalo na vrelu ringlu. Otac mi je u svom besu kupio novu violinu, što je označilo i moj profesionalni početak - pričao je Aca Šišić u radio izdanju Muzičke apoteke.

- U početku sam svirao na vašarima i svadbama, a onda uđoh i u beogradske kafane: "Ineks", "Gradska kafana", "Taš". A onda me Toša Elezović, poznat kao Titov lični harmonikaš, vrbovao i poveo na višegodišnju turneju po Americi. U međuvtemenu je glas o meni dopro i do Carevca i Miodraga Jašarevića, tako da pistadoh i solista Narodnog orkestra Radio Beograda.

Za Šišićevu svirku, prepoznatljivu po balansiranju između akademske preciznosti i improvizacija svojstvenih samoukom geniju, otimali su se najbolji estradni ansambli i njihovi šefovi (Aca Stepić, Dragan Aleksandrić, Brana Đokić, Boki Milošević). Šišićeva violina ukrasila je stotine gramofonskih ploča najvećih pevačkih zvezda i instrumentalista.

- Za vreme jednog nastupa sa Narodnim orkestrom neko iz publike se popeo na binu i počeo da me pretresa tražeći električne žice, u neverici da se violina može svirati tom brzinom. To je bio samo utisak, i to za neupućene. Ja sam, u stvari, svoju virtuoznost držao pod kontrolom. Svirao sam na "pola gudala", bez ikakvih "vozova".

Ostavio je Šile i značajnog traga u diskografiji. Od sredine 60-ih do kraja 90-ih snimio je desetak singlova i desetak albuma sa stotinak autorskih i starih narodnih kola: "Srbijanski vez", "Ciganski potpuri", "Ciganski stakato", "Romska igra", "Romska poskočica", "Vihor", "Šiletova šestorka", "Šiletova Zvečanka", "Micino", "Gordanino", "Pantino"... Komponovao je Šile i nekoliko lepih narodnih pesama i veliki hit "Svud me diraj, al' u srce nemoj".

Bez obzira što je postao pravo malo božanstvo na violini, živeo je veoma skromno, tiho, povučeno, maksimalno posvećen porodici (suprizi Mici, ćerki Gordani, sinu Panteliji) koje je ovekovečio u svojim legendarnim kolima.

(Goran Milošević)