68. rođendan Slobodana Betulića Betule: Oda i opelo za srpsko selo

"Za drugima otiš'o sam iz rođenog sela,

zaboravih kako sviće rujna zora bela.

Preporučujemo

Tuga me je naterala kući da se vratim,

pa rešio u komšiluk kod svakog da svratim.

Ovi stari pomrli, ovi mladi pobegli,

nigde nikog nema, tugo golema,

samo pusta paučina i cveće uvelo,

jaoj selo, jaoj selo al' si opustelo.

Nigde šarov da zalaje puste noći ove,

nikog nema od komšija na kafu da zove.

Svanu zora, još ne spavam,

samog sebe psujem,

gledam selo opustelo

i sam ne verujem."

(Slobodan Betulić Betula)

Pevalo je selo u Betulinim pesmama i lepše nego u stvarnosti. A pre nekoliko godina srpsko selo dobilo je od Betule i svoje opelo.

- Sa lipsavanjem sela lipsava i prava narodna muzika, i to trčećim korakom. U mom rodnom Grivcu nema ko ni raku da iskopa, pa plaćamo komunalce iz Kragujevca - priča Betula za Muzučku apoteku.

- U mom zavičaju bio sam i sekretar za sport i kulturu, imao sam "Ekološku zadrugu", imao sam i trista koza. Kad se umorim, sednem pod krušku, sviram kozama, a one dođu i spavaju k'o deca. Znaš koja je razlika kad posle toga ustaneš i počneš da pričaš sa ljudima. Koza je retko čista, zdrava i plemenita životinja.

Slobodan Betulić Betula je rođen 3. jula 1955. godine u Grivcu, u komšiluku Dobrice Erića i na izvoru najlepših pesama o selu. A kad je Betula bio mali, sve je pevalo: i čobani i kopači i popovi i učitelji i svrake i vrane.

- Sećam se, uveden telefon, onaj na motanje ručicom, i napravljena veza Bare - Grivac. Postavljene bandere i one bele šoljice za koje se vezivala žica od bandere do bandere. Ja do'vatim praćku i razbijem sve šoljice od Grivca do Bara.

- Direktor škole javi mom ocu šta sam uradio i koliko treba da plati. Dođem kući, otac mi oplavi guzicu kaišom, pa naredi majci da i ja idem da kopam u zadrugu u Brnjicu, da se plate šoljice i, ako pretekne, da mi kupe nove pantalone. Majka me probudi i drži me u krilu u traktoru da spavam dok ne stignemo. A kad stignemo, daju mi balon da donosim vodu, a moja majka Ruža kopa dve vrste odjednom, jednu za nju a jednu za mene, da bih dobio dnevnicu.

- Jul mesec, upeklo sunce, a mi odemo na autobus peške do Bara da u Kragujevcu kupimo nove pantalone. "Ala su lepe" - veli mama, a ja vidim da su zimske. Tada sam počeo sa ocem da kosim ručnom kosom kod gazda za pare, a tada sam naučio i da otkivam kosu. A kad sam počeo da teram krave u polje i da ih čuvam po ceo dan, kupili mi i sviralče. I ja po ceo dan: "dirli, dirli, drke, drke, vrrr, vrrr". Moj otac Leka je znao da svira harmoniku, a usput se bavio i zidarstvom. Pa kad otac ode po ceo dan da zida, ja uzmem harmoniku i vežbam.

Bili su to počeci jednog autentičnog pevača i svirača, kasnije i pesnika i kompozitora mnogih pesama koje je narod prihvatio kao svoje.

- Kad sam počeo da sviram harmoniku, popustio sam u školi, iako sam bio najbolji đak. U sedmom razredu, na času istorije, čupkao sam jednu devojčicu ispred mene. Nastavnica mi priđe i zavali šamarčinu, a ja uzmem torbu i nikad se više nisam vratio u školu.

- Otac mi nije dao da budem harmonikaš, jer su ranije mučili harmonikaše: popenju ih na vrh sena pa onda upale seno, popenju ih na dud pa seku granu. Međutim, niko više nije mogao da me odvrati od harmonike. Prve pesme "Čoban tera ovčice" i "Hvalila se lipa kod bagrema" naučio sam od babe Zorke.

- A onda sam odlazio kod majstora Rajka Markovića Ralića i njegovih učenika Luća, Kočanjika i Žarka. Prikradem se ispod prozora i, dok oni vežbaju, ja slušam kako sviraju. Moja pobeda je bila što sam sve hvatao na sluh i jedini sam odmah znao da sviram tercu na ta kola koja oni vežbaju. Kad sam naučio prvo kolo ("Jaseničko"), počeli su da me zovu na prve svirke samo zbog mojih terci. Mučio sam se sa prstometom, nisam imao para da platim majstora, ali sam bio uporan i nastavio sam da učim pesme i kola sa radija.

Tako se rađala muzička institucija zvana Betula. Iza Betule je milion odsviranih narodnih veselja, stotine hiljada učesnika na autorskoj manifestaciji "Čaša vode sa izvora" (prethodnici svih "Šarenica"), desetak snimljenih albuma sa stotinak kantautorskih pesama: "Imam dosta prijatelja koji me ne vole", "Teško meni bez mene", "Svi kažu eno ga pijan", "Majko, pusti mene da ja idem kući", "Nemoj da mi sina miluješ po kosi", "Nemoj neko decu da mi dira", "Samo nemoj ti", "Ej, moja nesrećo", "Gružanka", "Voleo bih i ja da sam bolji", "Davno beše, a sad k'o da gledam", "Daj mi bože to što misli žena", "Iš' pile preko luka", "Ih što ćerku moj komšija ima", "Jednoj ženi mnogo hvala", "Spavaj, mala, spavaj", "Tužno leto kraj Rudnik planine", "Nina", "Pesma kralju", "Žene matore", "Dedina lovačka", "Vrščanka"...

- Za ovih mojih 68 godina obišao sam više od pola sveta i upoznao mnogo velikih umetnika, akademika, sportista, političara, kriminalaca. Dešavalo mi se da nadgovorim sa sto nula i mnogo školovanije od mene i to sa mojom seljačkom logikom. Mi seljaci što imamo logiku, to nema niko na svetu. Mi smo najvelikodušniji narod na svetu. Nijedan narod u duši nije razvio toliku bol i toliku radost kao naš čovek.

- Za mene je muzika carstvo najveće slobode. Kad nas ovi što vladaju sateraju u tor kao neko stado, nađe se neka ovca da iskoči i pojede neku lepu travku. Onda puste kerove i vrate i ove neposlušne u tor. I tako nas muzu dok ne poteče krv. A kad počne da teče iz vimena, onda polipše i stado i muzači.

(Goran Milošević)