Raško Spasojević, 40 godina u diskografiji: Rodoslov jedne multimuzikalnosti

"Umro bih na tvojim rukama" je jedna od desetina pesama koje svojom melodijom i aranžmanom potpisuje Razvigor Raško Spasojević, maestro plemenitog pedigrea.

Preporučujemo

"Šta mi vredi što si lepa,

šta mi vredi kad si tuđa,

kada drugom sobu krasiš,

kada drugog rukom maziš.

Umro bih na tvojim rukama

čeznući za tvojim usnama,

pitao bih sebe da li je

život teži od svake robije.

Šta pogledi govore znamo ti i ja,

ta igra je ludilo koje bi nas ubilo.

Samo mi ne traži da ti budem drug,

daleko smo mi od tog k'o sever i jug."

(Raško Spasojević - Srećko Šušić)

- Kod mene je i uža i šira familija muzikalna, tako da sam još rođenjem predodređen da se bavim muzikom. Moj deda Dušan je bio jedan od najpoznatijih harmonikaša u predratnoj Jugi. Moja majka, rođena u Ulcinju, svirala je bubnjeve, moji ujaci su svirali zabavnu muziku po Evropi - otvara svoj muzički rodoslov maestro Raško Spasojević.

- Moj otac Rodoljub i stric Momčilo su bili harmonikaši, poznati u diskografsko-estradnom svetu kao Braća Spasojević. Praktično, svi pevači iz Zapadne Srbije su počinjali i snimali sa mojim ocem i stricem: Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Vesna Zmijanac, Vera Matović, Miroslav Radovanović, Toma Čolović, Stevo Damljanović, Srećko Jovović...

- Moj otac se pored sviranja i komponovanja bavio i organizacijom estradnih manifestacija. Još 1972. godine osnovao je "Melos", prvo državno priznato estradno udruženje u tadašnjoj Jugi. Od oca sam nasledio i tu organizacionu nit, naravno i harmoniku. Doduše, otac je, s obzirom na poreklo moje majke, znao da mi kaže: "Gde si od Crnogorca video harmonikaša?"

I tako, sa ocem i stricem, sa pesmom i harmonikom, sa suprugom Vesnom, obišao je ovaj svet više puta, živeo i stvarao na mnogim meridijanima.

- Nekoliko godina sam proveo u Kanadi, organizovao američke turneje za Brenu, Draganu, Miroslava, Mitra, Boru, Eru... Vesna i ja smo se venčali u Kanadi, tamo smo i decu dobili.

- Moj otac i stric su sarađivali sa Vesninim roditeljima Časlavom i Živkom Đoković. I ja sam kao mali odlazio u njihovu kuću, pa sam prvo uradio album budućem tastu, pa budućoj tašti, pa tek onda budućoj supruzi Vesni.

Imao je 14 godina kada je prvi put zasvirao na ploči i ostavio svoj potpis u diskografiji. Bilo je to na singlici Radojka Stojkovića u pesmi "Srećno ti venačanje nek je brate". Snimio je Raško i nekoliko solističkih albuma sa autorskim narodnim kolima: "Sotirovo", "Tinino" "Dacino" "Janino", "Aleksino", "Čačak", "Čičino", "Kokonješte", "Južni povetarac"...

- Sve su to lepa kola u koje sam ulagao celog sebe, sve moje muzičko poznavanje i instrumentalnu širinu. Na snimanju tih kola u studiju ja sam praktično odsvirao sve instrunente: i harmoniku i klavijature i gitaru i bubnjeve.

- Ne postoji nijedan segment u muzici koji nisam radio. Valjda zato i nisam gladan nekog medijskog pojavljivanja, a i televizija me čini nekako još krupnijim. Reče mi jednom legendarni Toma Čolović: "Ti si za početak trebao da smršaš jedno 10 kila."

I pored retkog pojavljivanja u medijima, Raškove pesme i svirke žive u narodu: "Imali smo bašču šljiva" (Dobrivoje Topalović), "Lepa Sneža nagazila ježa", "Što iskrena nije sada", "Prešla voda preko poda" (Toma Čolović), "Kad se reke zamute", "Nešto lagano", "Ti si mene bacila na dno" (Baja Mali Kninža), "Umro bih na tvojim rukama", "Živi u samoći" (Srećko Šušić), "Želeo bih da te sretnem", "Ne mrsi joj vetre kosu" (Časlav Đoković), "Prođi Mile još jednom kroz selo", "Još vere i nade ima" (Vesna Đoković), "Oči moje gledaju i kriju", "Sjajna zvezda polete pa stade" (Radojko Stojković)...

- Kada neko ostavi višedecenijski trag u nekom poslu, to ne može da se izbriše. Na ovim prostorima vlada geslo - o pokojniku sve najlepše. O mmogim velikanima se piše tek kad odu sa ovog sveta, a za života se ne primećuju. S druge strane, ja sam odrastao u tako muzikalnom okruženju da je sve to što sam svirao, komponovao, aranžirao i producirao sasvim normalno i jednostavno.

- Zato je meni potpuno svejedno da li ću biti na TV Ili ne. Meni je muzika u krvi, jednom muzičar - uvek muzičar. Gotovo svakodnevno naletim na ljude koji bi da im nešto zasviram. Ponekad mi i nije do svirke, a onda pomislim kako bi mi bilo da sam ne daj Bože hirurg. U svakom slučaju, bolje da vam zatreba harmonikaš nego hirurg.

Više od višedecenijske karijere, više od svih pesama i kola, ponosan je Raško na svoje ćerke Danicu i Valentinu.

- Moje ćerke su profesori muzike, solo pevači, klasičari sa narodnjačkim genima. Drago mi je što su tu našu porodičnu tradiciju podigle na zavidan akademski nivo.

(Goran Milošević)