67. rođendan Slavice Mikšić: "Pesme su me pobedile, skromnost je moje najlepše odelo"

"Ne pitaj sine što oca ti nema,

otiš'o je i ne misli šta život nam sprema,

Preporučujemo

ako svoju gtešku nikad ne uvidi,

dolaziće al' na kratko, samo da te vidi.

Sreća je sine igračka skupa

koju ti majka kupiti ne može,

sve dok otac nama se ne vrati

šta je sreća mi nećemo znati.

Zagrli oca zbog tebe kad dođe,

isprati ga do kapije kad ponovo pođe,

znaj da tvoja ljubav njemu nedostaje,

žao mi je ako misli majka ti ne daje.

Verovah njemu k'o vernome drugu,

tebe sam mu poklonila, a on meni tugu,

zar da majka sama sina da neguje,

reci mu to kad porasteš, onda nek te čuje."

(Predrag Vuković Vukas)

"Sreća je sine igračka skupa" je jedna od nekoliko besmrtnih pesama iz opusa Slavice Mikšić. Ova srceparajuća dvojka traje više od 40 godina i mnogo je prisutnija od njene prve pevačice. Zašto su Slavicu pobedile pesme?

- Čast mi je bila da pevam i snimam Vukasove pesme. Vukas je tada živeo u Čačku, bio porodičan čovek, a ja sam boravila u hotelu za vreme pripreme ploče. Danima sam odlazila na vežbanje, sve dok mi nije rekao da sam zrela za snimanje u studiju. Tražio je maksimum i samo njemu znane visine. Sa Vukasovim pesmama podigla sam svoju pevačku lestvicu - priča Slavica Mikšić.

- Sećam se, na jednoj svadbi prilazi mi svekrva i kaže: "Hajde otpevaj onu pesmu u kojoj se kaže da nije lako ostaviti svoje dete." Dešavalo se i da mi ljudi traže "onu Verinu pesmu" (misleći na Veru Matović), ne znajući da to ja pevam. Neki su bili ubeđeni da je to moja istinita životna priča, iako tada nisam imala dece i nisam bila udata. A kad sam dobila decu, ćerku Dariju i sina Darka, ni u ludilu ih nisam savetovla da budu pevači.

Slavica Mikšić je rođena 15. juna 1956. godine u Melnici kod Petrovca na Mlavi. Odrastala je uz vlaške pesme i legendatnu manifestaciju "Homoljski motivi".

- Moja majka Anka je prelepo pevala, znala je mnogo starih vlaških pesama, a bavila se i pisanjem novih. U tom raskošu folklora i pesme zapazio me Tihomir Paunović, legendarni frulaš i solista Radio Beograda, muzički otac desetina pevača iz Istočne Srbije (Izvorinka Milošević, Goca Stojićević, Novica Urošević, Živkica Miletić).

- Problem je što biti pevač u to vreme nije bilo neko prestižno i poželjno zanimanje. A još ako žensko ode u pevače, to se smatralo pevaljkom, nekom "davorikom" koja mora da se popne na sto ili da sedne u krilo i da izvlači pare. Zbog tako iskrivljene predstave o pevačicama, u Petrovcu završih trgovačku, a u Beogradu upisah Višu ekonomsku.

Umesto na ekonomiji Slavica je diplomirala na Ibarskoj magistrali, naročito u čuvenoj "Čačanki", i na svadbama i vašarima širom Srbije.

- Mnogo sam naučila od legendarnog Dueta Bosa Ovuka-Rade Bogićević. Prošla sam školu zvanu šatra i kafana, ispekla zanat sa publikom. Bože, kad se samo setim: Šabački vašar, a pod šatrom Miroslav Ilić, Miroslav Radovanović, Vesna Zmijanac i ja. Bili su to dani pesme, takmičenje u punjenju kafana i šatri. A tek "Čačanka" - bio je to teren za promociju mojih prvih hitova.

- Bila sam mlada kad sam došla u Beograd, u taj epicentar svih dešavanja. Bilo je tu i navalentnih muzičara, novinara, menadžera. Na moju sreću upoznala sam Radoslava Graića, sivu eminenciju PGP-a. Bio je redak umetnik i intelektualac, jedan od najvećih stvaralaca narodne muzike, urednik najgledanijih TV emisija, a likom skoro nepoznat široj javnosti. Bio je moja zaštita u ovom svetu estradnih vukova.

Ostavila je Slavica i značajnog traga u diskografiji. Od 1974. do 2000. snimila je sedam singlova i šest albuma sa desetinama večitih i potencijalnih hitova: "Sreća je sine igračka skupa", "Budi mi prijatelj", "Kome naša ljubav smeta", "Ja malena, a kosa niz leđa", "Nemoj tamo kuda nema mene", "Gotovo je sve", "Tebe tvoja Vlajna čeka", "Čuvam se za tebe", "Oj, svekrvo, svekrvice", "Samo tebi verna"...

Krajem 70-ih i početkom 80-ih, naročito sa pesmama Časlava Đokovića i Predraga Vukovića Vukasa, Slavica Mikšić je izbila u top 10 pevačica narodne muzike. Izrasla je u izuzetnog tezgaroša i okorelog dvojkaša napadačkog stila.

- Svesna sam da moja pppularnost nije bila na nivou mojih pesama i moga pevanja. Iskreno, nisam ni jurila popularnost, lepo sam živela od pevanja, skućila sam se, posvetila porodici. Ne bih se menjala sa onim najpopularnijim.

- Ne znači mi mnogo ni taj status umetnika. Važniji mi je ovaj fakultet životne umetnosti u klasi profesora sudbine. Pevala sam napadački, a nisam napadna. Znam neke kolege koje su išle od kapije do kapije da nude svoje usluge i kude ostale kolege. Ja to ne bih mogla. Skromnost je moje najlepše odelo.

(Goran Milošević)