76. rođendan Ljubiše Pavkovića: "Radio Beograd je naša akademija i najveća škola narodne muzike"

Protutnjali su narodnom muzikom mnogi pevači i svirači, menjali se stilovi, pomerale granice izraza. Ipak, više od pola veka traje jedan standard - zvuk harmonike Ljubiše Pavkovića i Narodnog orkestra RTS-a.

- Rođen sam 14. juna 1947. godine u Beogradu. Odrastao sam u istom dvorištu, vrata do vrata sa Mijom Krnjevcem i njegovim učenicima. Moje zanimanje za harmoniku počelo je 1952. godine na Banovom Brdu, kada sam kao petogodišnje derište počeo da pipkam po dirkama Krnjevčevih učenika - priča legendarni Pavke za Muzičku apoteku.

Preporučujemo

- Pošto sam se pretvorio u dežurno smetalo, čika Mija u jednom trenutku predloži mom ocu: "Bogdane, nabavi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega." Moj otac ode u Muzički magazin i uzme mi prvu harmoniku koja mu se svidela, klavirku. Tako je predodređena moja sudbina na klavirci, iako sam odrastao u okruženju dugmetaraca.

- Posle 20 godina, tek što sam primljen u Narodni orkestar, ulazi čika Mija na našu probu, sav u belom odelu, kao Klerk Gebl. Još mi je pred očima taj njegov blaženi, očinski pogled. Kao da je hteo da mi kaže: "Mnogo mi je milo što si tu."

Otkad zna za sebe, Pavke zna i za harmoniku. Zna i njene moći i nemoći, zna i kakav je tretman harmonike u Srbiji, kako se sve upotrebljava i zloupotrebljava najpopularniji instrument u našem rodu.

- Harmonika je zbilja moćan instrument, instrument orkestar. Mogućnisti harmonike su ogromne, od najobičnije pesmičice do klasičnih komada. U šali kažem drugarima - ja sviram desnom, a vi ste mi u levoj ruci.

- S obzirom na toliku moć, harmonika je predmet česte zloupotrebe, naročito neznalica koje bi sve da pipnu, i to što jače. E, onda se harmonika pretvori u instrument koga ja zovem "opštinski". Harmonika i svira i igra i peva i plače, važno je primiriti jednu ovakvu telesinu.

U Srbiji je sve više onih koji se izdaju za harmonikaša, a sve manje harmonike u novim narodnim pesmama.

- Često se čuje da nema narodne muzike bez harmonike, jer, kažu, svaka treća kuća u Srbiji ima harmoniku i nekoga ko svira harmoniku. S druge strane, Beograd nema odsek za harmoniku na Muzičkoj akademiji, na nevericu mojih kolega iz Rusije, Bugarske, Mađarske, Austrije.

Kao da su neki novi vetrovi počeli da duvaju i na Radio Beogradu, kao da su višedecenjjski kriterijumi poimanja umetničkog nivoa počeli da se spuštaju.

- Posle 40 godina provedenih u Narodnom orkestru RTS-a mogu da uočim razliku u pristupu. Nekad se radilo temeljnije, sporije, bilo je više korepetitora i lektora koji su vodili računa o detaljima. Vremenom se i na Radio Beogradu ubrzavaju stvari, dolazi do preteranog kićenja. Kod nas je sveprisutno ono "od viška glava ne boli" - od garderobe preko ograde i svadbe do muzike. A to je pitanje ukusa i estetike.

- Tvrdim da ovi današnji najpopularniji harmonikaši ne bi mogli biti solisti Radio Beograda u ono vreme. U stvari, Radio Beograd je bio akademija naše narodne muzike. Falio je samo službeni pečat kojim se kaže - ovako se peva i svira Vranje, ovako Šumadija, ovako Vojvodina.

I najpopularnije muzičko-estradne zvezde pokušavale su da ostave traga na Radio Beogradu, ali retki su oni koji su mogli da snimaju trajne snimke za arhivu.

- Baš kad sam primljen u Narodni orkestar, krenula je Tomima popularnost. Ali nikom na pamet nije padalo da Toma Zdravković snima za radio te neke španske, grčke ili napolitanske pesme. Dakle, Toma se pojavio kad se Carevac upokojio, ali opet nije imao šanse na radiju pored Bore Ilića i Đorđa Karaklajića. Sećam se, jedva sam uspeo da ubedim Boru Ilića da mi odobri gitaru u Narodni orkestar.

Harmonici se predao, harmonici se posvetio, a, opet, nema dilemu šta bi bio da nije harmonikaš.

- Da nisam harmonikaš, bio bih umetnik na harmonici. Šalu na stranu, ja razlikujem harmonikaša od umetnika na harmonici. Nije štos u tome da odsviraš pedeset kola od Pandeleskua, trideset od Ravčeva. Suština je da dok sviraš osetiš radost i lepotu i da to osete i oni koji te slušaju.

- Te emocije i čistota stila izdvajaju pravu umetnost od onog običnog. A kad su te obične i svakodnevne stvari u pitanju, tu sam tanak, meni je sve odletelo na jednu stranu. Srećom, tu drugu stranu u mojoj kući popunjava moja supruga. Pokvari se brava, ja veze nemam, al' se ne sekiram. Znam da ima ko će.

- U stvari, da se nisam vezao za harmoniku, možda bih bio fudbaler. Bio sam najveći talenat na Banovom Brdu, strahovit dribler. Bežao sam iz škole zbog fudbala, otac je crveneo pred nastavnicima. A ja primećujem da je danas i u fudbalu sve manje umetnika, muka mi je od indsutrije fudbalera, napumpanih mišića i aždaja u kopačkama koji umiru od srčke na terenu.

Posle tri singla, tri albuma, trostrukog CD-a u ediciji "Zapisano u vremenu", posle hiljada snimljenih pesama i kola u arhivi Radio Beograda, priredio je Pavke i jedinstvenu knjigu "Narodne pesme Balkana".

- Hteo sam da mladim kolegama ostavim putokaz kako se sviralo u Radio Beogradu, u toj našoj najvećoj i jedinoj pravoj školi narodne muzike. Hteo sam da novim klincima ukažem na taj klasičan način izvođenja narodne muzike, od Carevca naovamao.

- Sabrao sam stotine narodnih pesama sa originalnim tekstovima i notnim zapisima. Dozvolio sam sebi i tu slobodu da izbunarim neke pesme iz zavičaja mojih roditelja (majka iz Makedonije, otac iz Like).

(Goran Milošević)