74. rođendan Dragana Aleksandrića: "Da sam hteo da ubrzam moje pesme, učinio bih to kad sam ih komponovao"

Na današnji dan 7. juna 1949. godine rođen je Dragan Aleksandrić, jedan od najplodnijih i najpismenijih kompozitora i aranžera narodne muzike svih vremena. Tokom karijere duže od pola veka komponovao je i aranžirao nekoliko hiljada narodnih pesama za znane i neznane, za najveće zvezde i unikate narodne muzike, za duete, grupe pevača, ansamble.

Preporučujemo

- U muzici nema kraja, a i kao hrišćanin verujem u besmrtnost. I posle svih zlatnih ploča, tiraža, zvezda, priznanja, osećam se kao da sam na početku. Na mom najnovijem trostrukom CD-u u PGP-ovoj ediciji "Zapisano u vremenu" piše - idemo dalje - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

I dan-danas ga prodrmaju žmarci kad vidi omote svojih prvih ploča s kraja 60-ih i s početka 70-ih.

- Eh, šta je sve značio taj poziv - 'ajmo kod mene da slušamo ploče! Sećam se i onih prvih gramofona na kurblu, sećam se i prve harmonike koju mi je napravila majka od kutije za cipele, lastiša i pokidanih dugmića sa košulje. Sećam se i prvih kupljenih harmoničica, prve crvene "honerice". Pre nego što sam upisao prvi razred osnovne škole, ja sam imao dva razreda muzičke škole - solfeđo i teorija muzike.

- Jednom prilikom moj prvi muzički ucitelj Slovenac Josip Ažman, koji je svirao nekoliko instrumenata u orkestru Doma JNA, reče: "Ovde ćeš i ti svirati jednog dana." Bio sam u neverici: ja siromašno dete sa Zvezdare, u tako elitnom sastavu!? Tako me je spremio da sam položio audiciju posle deset sekundi. Dobio sam na elanu i rešio da budem najbolji učenik Vojne muzičke škole. Tako je i bilo: od maršala Tita i danas čuvam zlatan sat kao nagradu za najboljeg pitomca, a dobio sam i nagradu da biram gde ću da služim. Pored harmonike svirao sam i sve moguće udaračke instrumente: bubanj, činelo, doboš, zvona, zvončiće, timpane, ksilofon, trianglu...

Dragan Aleksandrić je jedan od prvih šefova ansambla koji je uneo note u studio prilikom snimanja nekih novih narodnih pesama.

- Komponovao sam i kad mi se htelo, a bogami sam stvarao i kad mi se neće. Sećam se, ploča sa muzikom iz "Kamiondžija" traje 40 minuta, fali još jedna numera, a meni iz cuga dođe kolo koje je na ploči potpisano kao "Vokijevo" (u čast Vokija Kostića, kompozitora u seriji). To kolo živi i danas, a u narodu je poznato kao "Kamiondžijsko".

Pre pola veka formirao je i svoj čuveni ansambl, jedan od najkomercijalnijih u narodnoj muzici. U Aleksandrićevom ansamblu svirali su najveći majstori, akademski i bogomdani instrumentalisti: Tomica Miljić, Aca Šišić, Bora Dugić, Boki Milošević, Braca Dunkić, Veca Antonijević, Mića Đordević, Sveta Tomić, Miro Blažević, Rala Milenković, Rista Lazarević, Đorđe Kotlarovaki, Zoran Đorđević Sanduče...

- Imao sam sreću da u mom orkestru svira i jedan Tomica Miljić, bogomdan, iskonski harmonikaš. Tomica, pa pauza, takav se spušta na zemlju kao dar sa neba. Bilo je i većih muzičara od Tomice, ali većih harmonikaša od Tomice nije bilo.

- Sa takvim majstorima nema šale, iako je za mene i život jedna velika šala, svaka reč ima tri repa. I kad je moje stvaralaštvo u pitanju, sve je to nastalo iz šale i dobre atmosfere. Ne volim kad neko kaže - napravio sam pesmu. Ja ne pravim pesmu, ja komponujem! I sa instrumentom i bez instrumenta, bez moranja i presije. Pa, nisam nosio džakove ili utovarivao drva.

I ovih dana izviru iz Dragana i neke nove pesme i čekaju svoje dostojne tumače. I neki novi tekstopisci čekaju na red da se okušaju u saradnji sa velikim majstorom.

- I danas polazim od dobrog teksta. Imam strpljenja da iščitavam stihove, da ih pevušim, stvaram slike. Ja sam izuzetak od pravila da svaki veliki kompozitor mora da ima svog tekstopisca. Imao sam ih na desetine, nikad se nisam vezivao samo za jednog. Od svakog sam tražio isečak i istinu života. Kvaziintelektualni tekstovi i apstrakcije kod mene ne važe.

Nekad su mu pesme čamile u podrumu, a danas ćute kod sina u kompjuteru. Nove pesme se snimaju, a stare se presnimavaju i oživljavaju.

- Samo za Miroslava Ilića komponovao sam ili aranžirao preko 200 pesama, tako da sam na neki način sedamdesetoprocentni vlasnik Miroslavljevog opusa. Drago mi je što te pesme tako dugo žive, što se mnoge oživljavaju, svake godine makar po jedna. Nije mi drago jedino kojom brzinom ih Miroslav peva.

- Nisam pristalica nekih "kreativnih" tumačenja mojih pesama koje se uglavnom svode na ubrzavanje. Mnogima je to razumljivo: nekad se živelo 30 na sat, a danas se živi 330 na sat. Da sam hteo da ubrzam moje pesme, učinio bih to kad sam ih komponovao.

(Goran Milošević)