Mića Piromanac o pesmama koje su mu presnimile kolege: "Neka presnimavaju, hvala bogu kad ima"

"U radosti i ljubavi

Preporučujemo

živeli smo mnogo dana,

jedne noći odoh drugoj

a ti si me prkoklinjala.

Sve što činiš, sebi činiš,

govorila ti si često,

kajaćeš se kad u srcu

drugi uzme tvoje mesto.

Od rastanka našeg draga

proteklo je mnogo dana,

kako mi je, kako ti je,

nek' ostane među nama.

Spominjem te svakog dana

i sanjam te draga često,

sad bih opet u tvom srcu

ja želeo tvoje mesto."

(Mića Stanojević Piromanac)

Kakav je ovo sentiš, redak primer muškog pokajanja u narodnoj muzici. "Sve što činiš, sebi činiš" nije hit, a važi za malo skuplju pesmu. Takve su skoro sve u opusu Miće Stanojevića Piromanca.

- Kad god čujem ovu pesmu, pomisliom da možda i nisam toliko grešan. Setim se momačkih dana i prvih ukradenih poljubaca. Ujutru se okupimo na uranku, skupljamo vrbe i pletemo vence. Uveče idemo na igranku, a usput kitimo devojačke kapije. U grudima sve gori, a ti se stidiš da te neko ne vidi da si stao sa devojkom. E, to je bila draž, kad čekaš i dreždiš, samo da je vidiš - priča narodnjački klasik Mića Piromanac.

- Setm se i tih prvih snimanja u studiju. Kaže mi tonac: "Ti pevaj kao da je ozbiljno, samo da probamo." Ja krenem, pustim glas, zažmurim i sve vreme gledam lice devojke koja me ostavila. Kad sam završio, otvorim oči, očekujući da počne pravo snimanje. Tonac samo reče - to je to, uspelo! Tako je probni snimak ostao kao trajni.

Mića Stanojević je iz čuvenog violinskog plemena između Tamnave i Kolubare. Svom imenu i prezimenu dodao je i umetničko ime Piromanac.

- Rođen sam 27. maja 1951. godine u Piromanu. Mnogi misle da me zovu Piromanac zato što sam podmetao požare kad sam bio mali. Zapravo, moje selo i jeste mnogo puta paljeno. Kažu da je neki moj prapredak, zvani Bida, zapalio neku veliku šumu i izgoreo celo selo. Kasnije su ga palili i Turci i Nemci, a i Obrenovac se nekad zvao Palež.

- Moje selo je kolevka violine u Srbiji. I dan-danas u Piromanu u svakom sokaku možeš da čuješ dete od pet godina kako svira violinu. Slavoljub je moj otac, apsolutni sluhista i samouki majstor na violini. Ali otac violine u mom kraju je Žika Šebek, koji je učio i mog oca i mog strica Acu Šišića.

- Pričalo se - kad Žika mane gudalom, sto štikova odjednom izleti a kroz goste prođe nešto kao struja. Taman kad sam i ja zavoleo violinu, majka i otac se razvedu. Ostao sam da živim sa majkom, čuvao sam ovce, a usput sam učio da sviram harmoniku. U jednom momentu majka mi reče: "Uz violinu moraš da vodiš još nekog, a sa harmonikom možeš i sam da sviraš i izvučeš bakšiš." Tako je i bilo. Kad sam joj doneo jedanaest banki sa moje prve tezge, majka reče: "Evo moje odmene!"

Prvu ploču sa vodećom pesmom "Udaje se moja komšinica" snima 1969. godine i izdaje za produkciju "Šumadija" iz Batočine.

- Sninio sam je sa 18 godina, pre vojske. Bože, kakav je to entuzijazam bio - ceo orkestar mog oca, pojačan harmonikom Duška Petrovića, sedne u kombi i pravac studio u Prištini. Željno sam čekao da mi izađe prvenac, pa da imam čime da se pohvalim u vojsci. Međutim, ploča je izdata posle godinu dana, taman kad sam odslužio svoje. Moja majka se radovala više od mene, gde god pođe ponese i moju singlicu pa se hvali: "Moj Mića snimio ploču!"

Na svoj prvi i najveći hit nije dugo čekao. Već 1971. godine na svojoj drugoj ploči snima "I za senkom njenom patim", pesmu svog oca Slavoljuba. Usledilo je još nekoliko singlica, dva LP-ija, dva CD-a, sa još lepih pesama koje je uglavnom sam napisao i komponovao: "Idem kući, već je kasno", "Sve što činiš, sebi činiš", "Daj mi samo dan života", "Nemir stvaraš u meni", "Sve što šumi seća me na nju", "Samo naše oči gledaće se nemo", "Hajde Jovo, hajde Jovane", "Najlepše godine", "Plavuša"...

- Ja sam u stvari sebe pretočio u pesme, opevao svoj život. Vraćajući se kući, onako malo skuplji, setio sam se i svoje žene, pa sam opevao i njene brige i slutnje:

"Idem kući, već je kasno, tek poneka zvezda trepti,

jedna žena još ne spava, jedan prozor svu noć svetli.

Dočedka me sa osmehom, a znam da je suze lila,

jer oseća da je druga u naručju mome bila."

- Zajedno sa mojim ocem formirao sam i jedan od najtraženijih orkestara tog doba. Moj otac je svirao violinu i pevao, ja sam svirao harmoniku i pevao, Brole je svirao harmoniku i pevao, Šumac je svirao harmoniku i pevao, Rajko Tomić svira harmoniku i peva, moj brat Bucko svira klavijatuure i peva. Svaki naš instrumentalista znao je i da peva.

Mićine pesme se dopadaju i Mićinim kolegamama: "Senku" je presnimio Era, "Idem kući, već je kasno" Radiša Urošević, "Daj mi samo dan života" Dule Todorović, "Hajde Jovo, hajde Jovane" Milija Milić sa trubačima.

- Drago mi je da moje pesme hrane i moje kolege koje ne biraju sredstva u ovoj ludoj jurnjavi za hitom i popularnošću. Sećam se, pokojni Buca Jovanović jednom prilikom reče: "Kad imaš jednu dobru pesmu, to ti je kao da imaš tri vinograda, svake godine ubiraš plodove."

- izgleda da su moji vinogradi kraj puta i bez čuvara. Više i ne znam ko mi je sve presnimio pesme. Neka ih, neka presnimavaj, hvala bogu kad ima! Samo mi je krivo što me ni pitali nisu. Eto, uvrstiše i "Senku" u serijal "60 najlepših pesama" na RTS-u, al' ne pozvaše mene da je otpevam - ogorčen je Mića nezasitim kolegama i nekorektnim muzičkim urednicima.

(Goran Milošević)