Pesme i priče Zorana Milojevića: "Smejem se, a šta mi drugo preostaje"

"Kad se starim fijakerom

vraćam s društvom iz kafane,

Preporučujemo

bledi mesec srebro lije,

uz tamburu srce bije,

jer pevaju meraklije.

Kočijašu, zaustavi konje vrane,

tambura neka svira dok ne svane,

ovde, ovde, ovde živi moje lane.

Sve bekrije sa mnom krenu

kad ostanu prazne čaše,

a nijednom lako nije

da se ranom zorom krije

od usnule svoje snaše.

Sve do prvih zraka sunca

traje ova promenada,

moju dragu nežno zove

milozvučna serenada,

ustaj, ustaj, zlato moje."

(Danilo Živković - Zoran Milojević)

- "Kočijašu, zaustavi konje vrane" mi je jedna od najdražih pesama koje sam napisao na melodiju mog muzičkog učitelja Danila Živkovića. Nije veliki hit, a zvuči kao izvorna pesma. 1978. godine bila je najslušanija pesma na Radio Novom Sadu - priča Zoran Milojević, multimedijalni umetnik.

- Kad god sam je slušao divio sam se neponovljivoj boji harmonike Antuša Gabrića. Antuš je tu pesmu čuo u pet, a u pola šest je snimio sa svojim orkestrom. Zato me uvek iznerviraju pompezne najave ovih grandioznih zvezda o tome kako se pripremaju za ulazak u studio. Pa šta radite u tom studiju kad ulazite šest meseci!?

Pisanje stihova za narodnjake samo je jedan od nekoliko Zoranovih talenata. Svirao je gitaru, glumio, vodio radio emisije, a onda se posvetio i pisanju malo ozbiljnijih knjiga.

- Bio sam roker od svoje šesnaeste, svirao sam gitaru bez preteranih ambicija da pevam i pišem. A onda sam 9. nobembra 1975. godine na rođendanskom slavlju upoznao Danila Živkovića. Iskoristio sam priliku da mu uz gitaru otpevam i nekoliko narodnjaka. Danilo je primetio: "Od tebe će biti nešto." A naša zajednička slavljenica je dodala: "Znaš, on piše pesme, a ja ga volim."

- Od te večeri Danilo je moj muzički otac. Prvo sam pisao tekstove na njegove melodije, a onda sam pomalo počeo i sam da komponujem. Danilo je znao da mi kaže: "Nemoj da se rasplinjuješ." I, evo, od tada pa do danas potpisah kao autor oko hiljadu pesama. SOKOJ ih štiti, a pritom mi ništa ne plaća.

Zoran Milojević je i matematički najplodniji tekstopisac legendarnog kompozitora Danila Živkovića, pisao je stihove i na melodije Dragana Aleksandrića i Pere Tanasijevića, a neke pesme potpisuje i kao kompletan autor: "Sokobanja, Sokograd" (Ekstra Nena), "Hajdemo negde večeras", "Stambolka" (Vera Ivković), "Kočijašu, zaustavi konje vrane", "Gotovo je gotovo" (Danilo Živković), "Cicamaca" (Izvorinka Milošević), "Uz našu poslednju kafu" (Nada Obrić), "Provedimo noć zajedno" (Biljana Jevtić), "Mehandži, mori, mehandži" (Đorđe Masalović), "Zašto mladost prolazi" (Rade Krstić), "Dođi sutra", "Volim, volim" (Anđa Govedarović)...

- Postoji nekoliko tekstopisaca koje nikada neću stići: Rade Jovanović, Panta Radivojević, Rada Babić i Safet Kafedžić. To su ljudi koji nisu pisali tekstove, oni su pevali dok pišu. A danas pišu i pevaju mnogi, pa i oni bez ikakvog talenta.

- Ja razumem modernizam, ali ne prihvatam primitivizam. 90 posto muzičkih urednika na srpskim radio i TV stanicama nemaju ni sluha ni elementarnog ukusa. To su ljudi koji ne poznaju muziku svog naroda i smatraju da je naša srpska nacionalna muzika niži žanr u odnosu na stranu muziku. Čuo sam da je jedna od urednica na kolegijumu Radio Beograda predložila da treba smanjiti broj emitovanja narodne muzike zato što podseća na siromaštvo!?

Neki ga i danas prepoznaju na ulici, pamte ga kao "Jablana", "Mrsoja" i "Ševka" iz Bizetićevog "BB šoua". Samo malobrojni znaju da je Zoran Milojević napisao desetak romana sa istorijskom tematikom i destak humoreski.

- Boris Bizetić i ja smo slična kategorija ljudi. Čtav život nam je humor, u svemu tražimo smeh i nešto smešno. Ljudi mi prilaze i pitaju kako sam tako ozbiljan a smešan, a ja im kažem - a šta mi drugo preostaje, smejem se da ne plačem. I Boris je to primetio, postao sam deo njegove nasmejane družine, 15 godina sam bio TV zvezda.

- Zadnjih godina se posvetih ozbiljnom pisanju, dobih i "Andrićevu nagradu". Estradu posmatram iz prikrajka, a od banalnosti se branim i ponekim aforizmom. U "Kafanskom saborniku" napisah i ovo:

- Odbijam da urlam na trgu sa kurjacima! Nisam ja čičak, kad me neko baci da se čvrsto zakačim.

- Nisam ja od onih koji kažu: sve što imam stvorio sam sa svojih devet prstiju - na obaraču.

- Ja sam srpsko seosko dete. Svi smo otišli u grad. Samo je deda ostao na selu. Ne bi ni on da nije umro.

- Ja sam siroma' čovek. Nikad ne bih mog'o da budem onaj za koga govore: on je biznismen, njegova imovina procenjuje se na 15 i 20 godina robije.

(Goran Milošević)