Sećanje na Bojana Jovanovića, umetnika na harmonici: U Rusiji proslavljen, u Srbiji zaboravljen

U Srbiji, zemlji od desetak hiljada harmonikaša, malo je onih koji su magistrirali i doktorirali na harmonici. Jedan od retkih koji je stekao akademsko zvanje na harmonici je Kragujevčanin Bojan Jovanović (1971 - 2019).

- Bojan na ruskom znači harmonika, i to dugmetara. I kao da je usud hteo, baš u Rusiji sam završio akademiju i proširio vidike na najdražem instrumentu - pričao je Bojan Jovanović.

Preporučujemo

- Doduše, imao sam sreću da odmalena steknem prave uzore. Ljubav prema muzici i harmonici poneo sam iz kuće. Odrastao sam na spoju Šumadije i sevdaha (otac Šumadinac, majka Bosanka). Sem toga, moj deka Bogomir je uživao u Radojki Živković, puštao mi njena kola još kao klincu. Tek kasnije, kad sam otkrio mnoge tajne harmonike i ušao u mnoge stilove, shvatio sam koliko je Radojka velika.

Početkom 90-ih, posle završetka Srednje muzičke škole u Kragujevcu kod profesora Radomira Tomića, Bojan Jovanović odlazi u Moskvu da studira harmoniku. 2001. godine, posle završene akademije, Bojan Jovanović je magistrirao na harmonici i postao najbolji diplomac Moskovskog konzervatorijuma.

- Usledili su koncerti koji su bitno predodredili moje poimanje muzičke umetnosti. 2003. godine, na preporuku dirigenta sa akademije, nastupio sam u Koncertnoj sali Hrama Hrista Spasitelja sa Simfonijskim orkestrom Ruske Federeacije. Svirao sam te divne ruske izvorne pesme, ali ruska publika zadivljujuće voli i klasičnu muziku, francuske valcere, mazurke, tango. Svirao sam i "Abu", a često sam čuo i "davaj serbskoe".

- A onda sam nastupio i na velikom koncertu u Kremlju kao gost legendarne ruske pevačice Valerije sa Simfonijskim orkestrom Rusije. Usledio je i nastup sa Borom Dugićem u Sidnejskoj operi, a imao sam i tu čast da na poziv Fridriha Lipsa, šefa katedre narodnih instrumenatana na Akademiji, nastupim sa Ljubišom Pavkovićem na smotri svetskog folklora.

Bojan Jovanović, velikan našeg podneblja, preminuo je početkom 2019. Iako je poživeo samo 48 godina, stigao je da poveže dva beskraja - nacionalnu i klasičnu muziku.

- Ja sam muzički rusofil, a postao sam još veći zbog Bojana Jovanovića. Bojan je imao tu umetničku crtu, a u Rusiji je dotakao nebo. Koga Rusi pipnu i zapljusnu dušom širokom kao stepa, taj ima sve predispozicije za beskraj - priča maestro Ljubiša Pavković.

- Bojan je najstrasnije ušao u srž i dubinu muziciranja na harmonici. Bojan je jedan od retkih koji je radio na korekciji mojih nedostataka. Kad mi je opisivao neke "mikrostvari", bio je u čudu kako ih ne znam. Objašnjavao sam mu kako mi mnoge stvari dolaze "odozgo" a ne iz knjiga.

Kao slobodan umetnik, Bojan je napravio veliku karijeru u Rusiji i skoro nikakvu u Srbiji. Izgarajući u težnji da našu tradicionalnu muziku podigne na viši nivo, ostao je gotovo neprimećen u rijaliti Srbiji.

- Srbija je, Bogu hvala, puna odličnih harmonikaša i svirača. Pravih umetnika je, međutim, kol'ko za prste jedne ruke. Kad kažem umetnika, mislim na one koji vladaju celokupnim muzičkim opusom. Bojan je imao tu širinu, posedovao je i vrhunsku kreaciju i vrhunski zanat. Velika je šteta za Srbiju što je tako mlad otišao i što za života nije dobio mesto u nekoj aleji velikana (ne mislim na ona mesta na groblju koja se kupuju).

- Lepo je što je Šumadija iznedrila jednog takvog majstora, jer smo svedoci pojednostavljenja i pojeftinjenja šumadijske pesme. U šumadijskoj pesmi je, kažu, sve ton do tona, a to je najteže. To i jeste pravo umeće, da tih nekoliko tonova rasporediš, da sve te ukrase staviš gde treba. Šumadija uopšte nije naivna za pevanje i sviranje, sem kad pevaš i sviraš pijanom kumu ispred opštine - poručuje legendarni Pavke.

(Goran Milošević)