60 godina jedne harmonike: Šta je sa harmonikom Buce Jovanovića?

"Nemoj me više voljeti

jer mi nije stalo do tvoje ljubavi,

Preporučujemo

idi da ti ime ne čujem,

ti za moje više ne pitaj.

Teško je biti veseo

kad ti je srce tužno,

voljeti, voljen ne biti,

još je teže tugu sakriti,

sakriti lažnim osmjehom

sa lica svoga.

Ne treba lažna utjeha

što bi tvoja ruka meni pružila,

idi ne bi l' srcu našao mir,

ti si kriva što sam nesrećan.

Kad budeš nekad voljela

onim žarom k'o što tebe volim ja,

tvoja će duša da pati

kad se ljubav za ljubav ne vrati."

(Buca Jovanović)

- Punih 36 godina, praktično sve od Bucine smrti, ne mogu da se naodgovaram na pitanje šta je sa Bucinom harmonikom. Kad sam prestao da sviram i kad sam se otisnuo u Švedsku, ostavio sam harmoniku a poveo sa sobom devojku i kasniju suprugu - priča gospodin Miloš Jovanović, sin slavnog Buce.

- Svirati na harmonici nije isto što i voziti bicikl - sviranje se brzo zaboravlja. A imao sam tu sreću da uz Bucu i ja zavolim harmoniku i da, pre svega, naučim da slušam muziku. U tom vežbanju na harmonici uspeo sam da savladam sve četiri knjige čuvene škole harmonike Albina Fakina. Mnogo toga sam zaboravio, ali je makar Bucina harmonika ostala u sigurnum rukama.

Tako se legendarna Bucina harmonika našla kod maestra Zorana Vlajića, eminentnog aranžera i kompozitora prave narodne muzike. I umesto da završi u nekom muzeju ili art kući, Bucina harmonika svira neke nove melodije na putu ka večnosti.

- Buca je imao mnogo učenika, neki su dogurali daleko a neki su ostali samo na pokušaju. Zoran je bio najuporniji i najvredniji u tom ovaldavanju Bucinim stilom. Danas je Zoran izrastao u velikog majstora, pa mi čak i smeta to učestalo ponavljanje da je Zoran Bucin učenik.

- Da, naravno, Zoran je najbolji Bucin učenik, ali je poodavno prestao da bude samo učenik. Zoran se sve ove godine drži Bucinog stila, ali je vremenom izgradio i svoj prepoznatljiv muzički rukopis.

U ovoj džungli jeftine i sintetičke muzike retki su primeri novih pesama sa Bucinim prizvukom. Maestro Zoran Vlajić je gotovo jedini izuzetak koji i u 21. veku obrađuje pesme iz Bucine zaostavštine.

- Drago mi je što je Zoran izvbegao zamku da učestvuje u ovoj jeftinoj i agresivnoj prezentaciji muzike za voajere. Zoran je ostao po strani muzike koja se gleda i u kojoj sve trešti od glamura i skakanja. Ta muzika možda osvaja na prvu, ali ne ostaje u duši kao ona sa Bucine harmonike - ističe gospodin Miloš Jovanović.

Maestro Zoran Vlajić je jedan od retkih majstora na harmonici koji svojim svirkama i aranžmanima podseća na Bucu Jovanovića. I tako sve od početka 80-ih kada je na albumima Bucinih pevača svirao drugu harmoniku ili vodio ansambl.

- Baš na najnovijem, nažalost i poslednjem snimku Zorana Kalezića, svirao sam sa Bucinom harmonikom. Ta harmonika mi služi samo za pesme u Bucinom ruhu - kaže Zoran Vlajić.

- Čuvam je i kao relikviju i kao najlepšu uspomenu na mog najvećeg učitelja. To je harmonika iz 1962. godine koju je Buca specijalno naručio od Dalapea i sa kojom je odsvirao praktično sve.

Pre nekoliko meseci pojavio se i CD Dragiše Golubovića Goluba na kome se nalaze i obrade čuvenih Bucinih pesama "Raširi ruke, o majko stara", "Volim te lepa Jano" i "Teško je biti veseo kad ti je srce tužno" uz prepoznatljiv zvuk Bucine harmonike u rukama maestra Zorana Vlajića.

(Goran Milošević)