Radijske priče sa Tozovcem: "I u stomaku sam bio nestašan, zato sam se i rodio pre vremena"

"Ne pitaj me moja majko stara

što ja nemam drage ni drugara.

Preporučujemo

Ne pitaj me gde provodim noći,

ne pitaj me kada ću ti doći.

Jer skitnica ja sam

odsad pa do veka,

ostavi me moja draga

srcu mome nema leka.

Voleo sam jednu ženu majko,

beše lepa kao sunce jarko.

Nisam znao da me lažno voli,

mesto sreće sad me duša boli.

Noć je duga a tuga golema,

bez ljubavi meni sreće nema.

Kako sebi da ublažim tugu,

kad ne mogu da zavolim drugu."

(Predrag Živković Tozovac - Budimka Živković)

I najsetniju pesmu znao je da donese onako šeretski i šmekerski. I o ratnom detinjstvu i o gladnim danima pričao je sa puno vedrine i šarma. Ovo je Tozovčevo sećanje na dane bosonoge, skinuto sa trake radio emisije "Sabor" Studija B od pre 30-ak godina.

- Volim da pričam u "Saboru" Studija B. Prija mi taj ležeran i opušten način, jer svi intervjui koje sam dosad davao ličili su mi na policijsko saslušanje. A ja mrzim zatvor iz dna duše. Raduje me i taj povratak u moje detinjstvo, dečaštvo i mladost. Raduje me i to što ću se prisetiti i nekih mojih pesama i ljubavi koje sam prilično zaboravio.

- Zatvor sam mrzeo i u stomaku - zato sam se i rodio pre vremena. Moja majka Budimka nosila me je jedva nekih sedam meseci i na moje insistiranje morala je da se porodi. Kasnije mi je pričala da sam još u stomaku bio nemiran i nestašan.

Tozovac je požurio da se rodi i pre rata, onog velikog, drugog po redu, tako da mu je ostalo nekoliko godina za lepo i bezbrižno detinjstvo.

- Kad me pitaju koliko imam godina, kažem da imam i više. Uostalom, zbog moje kose ne mogu da bežim od činjenica. Rođen sam 1936. godine u Kraljevu, ali mi je jako žao što se nisam rodio u okolini. Moji roditelji (majka Budimka i otac Svetozar) su posle venčanja planirali da izrode čitav jedan fudbalski tim, budući da mi je otac bio odličan fudbaler. Ali, tek danas mi je jasno zašto sam ostao jedinac. Moji roditelji su silom prilika morali da štede, jer je u to vreme vladala velika besparica. U stvari, rat je bio taj koji je sprečio očeve gurmanske prohteve.

- Do današnjeg dana ostadoh jedinac i, da znate, nije mi mnogo žao. Siguran sam da moji roditelji smatraju da vredim za dvanaestoro. Iz detinjstva mi je ostala i jedna velika mana: čim čujem pesmu, dođe mi da razbijam i urličem.

- Imao sam fenomenalno detinjstvo i najbolje drugove. I ja sam kao mališan mnogo voleo fudbal, a u to vreme se do fudbalske lopte teže dolazilo nego do zlata. U mojoj ulici bio sam najveći majstor za pravljenje krpenjača, na veliku žalost moje bake Mileve koja je jadnica ostajala bez čarapa i ne znam kako me je trpela.

- Bio sam odličan strelac iz praćke. Vrapci su me blagosiljali, a komšije klele jer je u tadašnjoj oskudici stakla bilo nemoguće popraviti porazbijane prozore za koje sam ja bio maher. Ni tada nisam znao da omanem i nikad u prazno.

I kad je polovinom 60-ih zakoračio u diskografiju, Tozovac nije znao da omane. Od prve ploče imao je podršku svoje majke Budimke koja mu kao tekstopisac potpisuje nekoliko pesama: "Oči jedne žene", "Siroma' sam, al' volim da živim", "Jer skitnica ja sam", "Ne čekaj me majko".

- Imao sam strašne drugove i još bolje drugarice. Moji najbolji drugovi bili su Voja Cokulaš, Šilja, Vuk, Ciceron, Džamba, Škula, Šarov... Kao što čujete - sve sama "plava krv". Moja majka ih je volela kao svoju decu. A opet, ako mi majka ne zameri, bio sam i ostao tatin sin, mada majku volim više od sebe. Mnoge pesme sam joj posvetio, čitav jedan album sam posvetio mojoj Budimki i svim majkama.

- Samo je majka mogla da istrpi sve moje nemire. Sećam se jedne stravične igre koju smo zvali "hrabrost". Bilo je to ispitivanje našeg dečačkog junaštva, jedna originalna igra bez kopiranja kauboja i Indijanaca. A igrala se otprike ovako: na jednoj strani 20 do 30 dečaka i isto toliko na drugoj. Srećemo se na pola puta, a sve se dešava u sumraku da bismo jedni druge teže raspoznavali. Legnemo potrbuške, a džepovi nam puni kamenja. I kad se potpuno smrači, krene gađanje u kome nema promašaja. Pucale su lobanje, bilo je i onih koje smo nosili kući. I danas me boli glava od tog kamenovanja.

- U osnovnoj školi bio sam jedan od najboljih đaka. I danas tvrdim da sam i kao klinac bio veoma pametan, ali šta to vredi - niko mi nije verovao sem moje Budimke. Od svih predmeta najviše sam voleo pevanje i srpski, a najmanje zemljopis i račun. Na raspustu sam odlazio na kupanje u hladni Ibar i mutnu Moravu. Doduše, kupali smo se još od Uskrsa, i to je bila provera naše muškosti. Posle tog uskršnjeg kupanja svi smo se osećali kao devojčice jer nam se muškost sasvim povukla.

(Goran Milošević)