Zoran Pavlović Boćinac o svom slavnom majstoru: Bravure i biseri Jovice Petkovića

"Kada moja mladost prođe,

magla kad ovlada,

Preporučujemo

kad nestane rose u jesenje dane,

čekaću te tada.

Dođi meni moja draga

bez suza u oku,

Izbiriši sve tajne iz prošlosti naše

i tugu duboku.

Čekaću te da te pitam

da l' još misliš na me,

da li se još sećaš sastanaka naših,

da li me još voliš."

(Jovica Petković)

Ovo je jedna od najpevanijih pesama harmonikaškog i kompozitorskog genija Jovice Petkovića. O Jovici su pričali mnogi virtuozi i pevači njegovih pesama, red je da o Jovici progovori i iedan od njegovih najboljih učenika Zoran Pavlović Boćinac.

- Moj san se ispunio kada me otac odveo u Sarajevo da učim harmoniku kod Jovice Petkovića. Otac me nahvali pred legendarnim virtuozom, govoreći mu kako već sviram njegova kola. Jovica mi dade onu njegovu tešku dugmetaru i reče: "Sviraj!"

- Ja počeh nešto izvorno, šumadijsko, a Jovica posle prvih taktova primeti: "Eh, tako i ja ništa nisam znao kad sam došao u Sarajevo." Uze onu ogromnu "maksimu" i kad je počeo da "vrše", okrete mi se soba oko glave. Nisam znao gde su vrata a gde prozori, nisam ni slutio da će mi Jovica dati hleb u ruke, pospešiti moju ljubav prema harmonici i naučiti me šta je to stilska prepoznatljivost.

Jovica Petković (1927 - 2015) - to je nikad ispričana priča o Smederevcu koji je došao u Sarajevo sa nekoliko razreda osnovne škole i postao višedecenijski šef Narodnog orkestra Radio-televizije Sarajevo, ikona sevdaha.

- Pričao mi je svoje početne muke među svim tim fakultetski obrazovanim ljudima i akademskim muzičarima. Imali su dilemu kako da ga potpišu, pa je doneta odluka: Jovica Petković - solista na harmonici.

- Kad je pohađao večernju školu u trideset petoj godini, dobio je zadatak da na tabli nacrta izlomljenu liniju. Dok je Jovica crtao neku "glistu", ostali večernjaci su mu iza leđa zviždukali "Užičko kolo".

Jovica je bio uporan, znao je šta hoće, uspeo je da završi i osnovnu i srednju školu. Upisao je čak i ekonomski fakultet, čisto da se pohvali indeksom u svom akademskom okruženju. Na kraju se zadovoljio i višom komercijalnom, a na harmonici je dogurao do zvanja koje ne postoji ni u jednoj diplomi.

- Pričao mi je da je nekoliko godina bio u senci velikog Šerbe, svirao drugu harmoniku, vukao akorde. A onda se osmelio da komponuje svoju prvu pesmu "Sa Igmana pogledat' je lijepo". Pesma je puštena na radiju, ali je ubrzo i skinuta kad se direktor vratio sa turneje.

- Jedno jutro, spremajući se za posao, Jovica je čuo na jutarnjim vestima kako je pala santa leda sa pošte i ubila direktora Radio Sarajeva. Jovica vrisne od radosti, udari pesnicom u plafon i reče samom sebi: "Dođe mojih pet minuta." Tako je i bilo, Jovica je procvetao i kao kompozitor i kao šef Narodnog orkestra.

Sevdah je najlepši most koji povezuje Bosnu i Srbiju. Boćinac je imao tu sreću da odrasta i da uči od Novice, Betule, Miše, Dragana Aleksića. Ipak, Jovicu Petkovića smatra svojim uzorom i drugim ocem.

- I za pravu Šumadiju i za pravi sevdah treba velika duša i veliko poznavanje tradicionalnog folklora i stilova. Živeo sam i u Beogradu, Kragujevcu, Milanovcu, Sarajevu, Kraljevu, svuda sam svirao taj autentičan sevdah, ne mešajući babe i žabe.

Danas je sve prisutniji trend pošumadizovanja sevdaha. I "Moj dilbere" i "Kona na bunaru" i "Sve behara" i "Kćeri bibo" pevaju se u kolu, često i u paklenom tempu.

- Potpuno je nakaradno pevati sevdalinku, a svirati neki šumadijski foršpil i melodiju. To je kao kad bi obukao šumadijsku nošnju i obuo patike - kaže Boćinac.

(Goran Milošević)