Poslednji nastup Radoslava Graića u Muzičkoj apoteci: "Služio sam lepoti, a ostao normalan i jednostavan"

"Zašto se žuriš, neka sati lete,

odrasla ti si, nisi više dete,

Preporučujemo

pa zato čekaj, nikuda ne idi,

ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ovde, moja budi sva.

Nijedna druga tako lepa nije,

to treba reći, zašto da se krije,

ti si odavno stasala za ljubav,

ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ovde, moja budi sva.

Tvoje oko badem je zreli,

tvoje zubi biseri beli,

viti čempres u tvom je stasu,

cvrkut ptica u tvom glasu.

Ko to može takvu da te pusti,

ostaćeš sa mnom nek' se otac ljuti,

jer ti si veruj stasala za ljubav,

ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ivde, tebe volim ja."

(A. Kaldaras - Radoslav Graić)

"Ostaj ovde" je jedna od mnogih pesama iz autorskog opusa blaženopočivšeg Radoslava Graića (1932 - 2023). Ovo je sećanje na Grajin poslednji nastup u Muzičkoj apoteci.

- "Ostaj ovde" je jedan od mojih najuspešnijih prepeva stranih pesama. Radio sam prepeve italijanskih kancona, francuskih šansona, grčkih pesama, radio sam čak i prepev japanske pesme "Šušti, šušti, bagrem beli", ruske "Krokodilčić Gena", mađarske "Žuža voli Janoša"... I danas se čudim kako sam sve to uspevao - pričao je legendarni Graja.

Duboki su koreni Grajine muzičke svestranosti. Ima tu i genetike i svestranog obrazovanja i seoba kao sudbine.

- Rođen sam u Mrkonjić Gradu, blizu Banjaluke, okružen bajkovitim šumama i brdima, jezerima i potocima. Odrastao sam u staroj građanskoj porodici, duboko svestan svojih korena: dede Pere, uglednog trgovca i poslanika, pradede Nikole i njegovih priča o našim seobama iz Kninskog polja preko Bosanskog Grahova do Banjaluke.

- Pitao sam, još kao mali, zašto u prezimenu nemamo slovo "j". Saznao sam da je to zato što su naši preci obrađivali siromašnu zemlju. Mnogo se sadilo i sejalo, a malo je uspevalo. Jedino pasulj nije mogao da omane. Pošto se u mom kraju pasulj zove gra', moji stari postadoše Graići.

Graja je jedan od najsvestranijih autora popularne muzike na ovim prostorima, jedan od prvih autentičnih kantautora. 60-ih je počeo sa zabavnjacima ("Anđelina", "Stjuardesa", "Prolećni cvet"), nastavio sa dečjim pesmama ("Vuče, vuče, bubo lenja", "Lako je prutu da se sokoli"), gradskim pesmama i romansama ("Sviraj, sviraj, Pišta-baći", "Samo jednom srce ludi", "Eh, lane, moje lane", "Ostaću uvek bekrija"), vranjanskim pesmama ("Mito bekrijo", "Stani, stani zoro", "Žubor voda žuborila"), šumadijskim pesmama ("Ne vraćam se više u tuđinu kletu", "Zapiši u svom srcu", "Doleteće beli golub", "Imala sam drugaricu", "Hej, krčmarice", "Kad zaškripi kapija"), sevdalinkama ("Sjaj mjeseče, ali čuvaj tajne", "Hajro, Hajrija", "Najljepša Bosanka", "Ašiklija"), baladicama ("Veni, veni, moj nevene", "Neveni", "Zaboravi me"), duetskim pesmama ("Nije zlato sve što sija"), muzikom za pozorište, film, TV...

- "Mito bekrijo" je, ipak, moja najpopularnija pesma. Toliko je ušla u narod, da se već smatra izvornom pesmom. Napisao sam je na poziv Dragana Majkića, direktora putujućeg festivala "Jesen '68". Predložio mi je da napišem jednu pesmu iz vranjanskog života, jer takve nove pesme odavno nije bilo. Kroz glavu su mi prošli Bora Stanković i svi ti njegovi koloritni junaci, pa sam jedne noći prvo napisao tekst a ubrzo se rodila i melodija u sedmoosminskom ritmu.

- Još dok sam pisao pesmu pomišljao sam na Vasiliju Radojčić. Pesmu sam naslovio "Zašto dušo ne dođeš" i ponudio Vasiliji. Međutim, nekoliko dana uoči festivala Vasilija doživi saobraćajku i otkaže učešće na putujućem festivalu. Nisam hteo da tražim zamenu za Vasiliju, sačekah naredni festival "Sabor '69". Iako pesma nije pobedila na "Saboru", postala je antologijska, pre svega zbog nedadmašne interpretacije Vasilije Radojčić.

Ogroman broj svojih najvećih hitova lansirao je na najvećim festivalima narodne muzike ("Ilidža", "Sabor", "Hit parada", "Pesma leta", "Raspevana jesen"). Od sredine 60-ih do početka 90-ih Graja je jedan od najnagrađivanijih i najplodnijih autora nove narodne pesme sa snagom evergrina.

- 1971. godine na "Ilidži" imao sam čast da Safet Isović peva moju pesmu "Hajro, Hajrija". Sećam se, letnja žega, a program se održava u "Skenderiji" pred sedam hiljada ljudi i TV prenosom. Ja sedim u prvom redu, Sajo peva, zapalio raju, sala ključa. Odmah sam znao da će biti neka nagrada.

- Kad se sve završilo, dobismo prvu nagradu. Uputih se u garderobu da čestitam Saji na pobedi. A Sajo, sav u znoju lica svog, pita: "Kako je bilo?" Smogoh snage da kažem: "Sajo, briljirao si kao i uvek. Samo, da sam imao vremena, malo bih je skratio. 'Hajra' traje duže od šest minuta: dupli foršpili, pa se strofe ponavljaju, pa refreni." A Sajo će kao iz topa: "Ih što ti je primedba! Ne valja nj pesma od tri minuta, začas proleti. Kad je dobra, neka traje!"

Pratio je Graja i aktuelne muzičke trendove (laganice, grekose, rumbice), ali uvek inspirisan duhom i ruhom ovdašnjeg folklora. Komponovao je pesme i za za izrazite kantautore kao što su Novica Negovanović i Toma Zdravković.

- Naročito bih istakao pesmu "Ne vraćam se više u tuđinu kletu" koju je maestralno doneo Novica Negovanović. Otpevao je toplo, sa puno duše, sa prelepim dinamičkim nijansiranjima i savršenom dikcijom. Za uspeh pesme nije važan samo glas, mnogo je važnija emocija, a tu je Nole bio briljantan.

- Tomu Zdravkovića sam upoznao 60-ih na turneji po Istočnoj Srbiji koju je predvodio legendarni Đorđe Marjanović. Posle koncerta svratimo u jedan restoran u Knajževcu i zateknemo vižljastog mladića sa prelepim tenorom, onako prijatnim i mekim glasom. Pevao je neke zabavnjake, španske i napolitanske pesme. Stidljivo je prišao da se upozna sa Đorđem i nekim glumcima. Posle par godina sretoh ga u "Partizanovom" restoranu, ponudih mu pesmu "Poslednje pismo" i osvojismo drugu nagradu na "Beogradskom saboru". Drago mi je što sam upoznao jednog neponovljivog čoveka koji je svoj život trošio nemilice.

Ostavio je Graja i neizbrisiv višedecenijski trag na mestu muzičkog urednika i autora kultnih emisija i serija RTS-a ("Folk parada", "Pozorište u kući").

- Više od 60 godina sam na muzičko-estradnoj sceni. Prijaju mi komplimenti, ali sve to što sam radio i uradio smatram sasvim normalnim proizvodom bogomdanog talenta i moje nadgradnje. Završio sam srednju muzičku školu, muzičku akademiju, istoriju umetnosti. Školovao sam glas da budem pevač ozbiljne muzike, imao sam prijatan i lepo obojen tenor. Još u srednjoj muzičkoj školi debitovao sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Molijerovim komedijama. Kad sam 1961. godine diplomirao na Muzičkoj akademiji na odseku za solo pevanje, dobio sam jake preporuke da pevam u Beogradskoj operi pod pokroviteljstvom čuvenog Oskara Danona. Uskočio sam u Smetaninu "Prodanu nevestu", dobio sam veliku rolu, ali sam usput radio i muziku za popularne festivale.

- Bila je to raskrsnica mog života: ozbiljna ili popularna muzika, da li da batalim ono za šta sam se školovao ili ono što mi već donosi uspeh i popularnost. Prelomio sam na popularnu muziku i nikad se nisam pokajao. Osećao sam se sve ove godine kao da radim nešto normalno i jednostavno, a tako sam se i ponašao - normalno i jednostavno. Nikad se nisam osećao nešto specijalno, kao da sam "neko i nešto". Možda je tome doprinela i jedna Jelisaveta, inženjer tehnologije, u koju sam se zaljubio i sa kojom sam u braku sve ove godine. Podarila mi je i sina Vladimira, nastavljača naše muzičke loze.

(Goran Milošević)