Kad Zorica Đuđić napiše, a Vida otpeva: "Potraži me u tužnome svetu"

"Ako ti nekad misli u prošlost krenu,

Preporučujemo

ne krivi mene, bila sam mlada.

Mladost me ponela životu ludom,

koliko grešim nisam znala tada.

Ne zovi me u snovima,

ne traži me međ' srećnima,

traži me gde tuge venac pletu,

potraži me u tužnome svetu.

Čujem da pitaš često gde živim sada

i kako srce lečim od tuge.

Snage za novi život ja nemam više,

ostaše mi uspomene i noći duge.

Nemoj da žališ više što nisam tvoja,

jer tebi život još mnogo nudi.

Nisi ti jedini ostavljen bio,

i pored uspomena tužnih srećan budi."

(Buca Jovanović - Zorica Đuđić)

Od stotinak snimljenih pesama Zorice Đuđić, osamdesetak je izrazito muških sentiša. Od onih dvadesetak ženskih, naročito se izdvaja pesma "Ne zovi me u snovima". Prvu verziju snimila je 1973. godine Mira Bajraktarević, a osam godina kasnije pesmu je ovekovečila Vida Pavlović.

- Ovu pesmu sam napisala sa svojih osamnaest godina. Pošteno rečeno, ta verzija Mirjana Bajraktarević nije se mnogo čula. Bogu hvala, Buca je osetio snagu mojih stihova, pa je pesmu početkom 80-ih snimio sa Vidom Pavlović - kaže Zorica Đuđić.

- "Ne zovi me u snovima" je ispovest ranjene žene, njen bunt i vapaj za ljubavlju. Višestruko sam ranjena i od mojih najbližih (dede, oca, muža), pa sam kroz pesmu vidala rane i tražila utehu.

Tako je Zorica Đuđić izrasla u istinsku pesnikinju i najmlađeg tekstopisca u istoriji jugoslovenske diskografije. Imala je šesnaest godina kad je počela da piše hitove za Bucu i Šabana.

- Buca Jovanović je bio u čudu. Pitao se kako jedan devojčurak može da napiše muški tekst koji govori o ljubavnom brodolomu. Zamislite kako se oseća jedan devojčurak kad mu Buca izvuče iz sveske papirić sa stihovima, poljubi ga i kaže: "Ovo je zlato!"

- Kad me veliki Buca primao u krug svojih tekstopisaca, tražio je od mojih pesama dve stvari - priču i sliku. Govorio je: "Ti si mali genijalac, ti ćeš da budeš pesnik. Hoću da zatvorenih očiju slušam tvoje stihove i gledam slike."

"Ne zovi me u snovima" je jedna od prvih ženskih pesama u tekstopisačkom opusu Zorice Đuđić. U 21. veku sve više je pevaju i snimaju i neke mlade dame od duše i ukusa.

- Drago mi je da pesma "Ne zovi me u snovima" živi i posle Vide i čini mi se da je sve slušanija. Vida je snimila još tri moje pesme: "Pusti majko na prozor da stanem", "Ne lažimo jedno drugo", "Život teče, život huji". Nikad je nisam upoznala, a osećam kako iz te žene ključaju bol i tuga, baš kao iz mojih stihova.

- Vida je živela svoje pesme. Sve što je pevala to je i proživela. Slično je i sa mnom. Poezijom sam blažila porodične rane i tragedije, a i danas se psihički odmaram uz pesmu. I poezija ima svoj ritam. Kao što srce ima svoj ritam i svoje bilo, tako i pesma treba da ima svoj glavni udar. Jer pesma bez poente je kao svadba bez svirača.

Zorica Đuđić je mnogo više od tekstopisca. Posle odlaska u penziju, živi još punijim plućima nego u mladosti: organizuje promocije knjiga poezije i komedija u stihu, glumi, režira, vodi amatersko pozorište.

- Užasavam se od gomilanja stihova i kvaziintelektualnih tekstova u kojima se slušalac pita šta je to pisac hteo da kaže. Doduše, moderna poezija trpi sve. Tu se meša i so i šećer, i mleko i beli luk. Tu se budi nemoral i ubijaju emocije.

- Moj život su moja deca i moje pesme. One su me podizale kada sam padala i pridržavale kada sam posrtala. One su me vodile kroz tamu i dovele do kraja tunela gde mi se osmehnuo veliki grumen sunca. Zato sam moju pesmaricu i naslovila kao "Opevana poezija iz duše potekla".

(Goran Milošević)