72. rođendan Jasne Kočijašević: Diva sevdaha sa osmehom devojčurka

"Zašto svićeš tako rano

rujna zoro puna sjaja,

Preporučujemo

zašto teraš zlato moje

iz najlepšeg zagrljaja.

Što se zoro ne sakriješ

i ostaviš noć na miru

da još malo ljubim zlato

što mi leži na mom krilu.

Samo tihi povetarac

neka širi miris ruža,

a noć mirna neka traje,

nek' nam svoje čari pruža."

(Miodrag Krnjevac - Mladen Stepanović)

I posle više od pola veka diskografsko-estradne karijere Jasna Kočijašević se blaženo smeši, baš kao sa omota svojih prvih singlica sa pesmama Mije Krnjevca.

- Čika Mija Krnjevac je pesmu "Zašto svićeš tako rano" zamislio i komponovao u rubato varijanti. Tako su je pre mene pevali Cune, Safet i ostali. Moja ideja je bila da je snimim u "kecu". Kad mi je jedan takav muzički genije to omogućio, bila sam presrećana, što se verujem i čuje na ovom snimku - kaže diva sevdaha Jasna Kočijašević.

- Bože, kakav je to lik bio, što bi se današnjim žargonim reklo. Imala sam tu sreću i tu čast da sa čika Mijom snimim i moju prvu ploču ("Po selu se šapuće"), da odlazim u njegovu kuću, da me prihvati kao svoje dete. A ja stidljiva i sramežljiva, puna poštovanja, pa mi trebalo vremena da se opustim da bi mogli da snimamo.

Izvorne pesme, naročito sevdalinke, su Jasnina duša, njen prvi repertoar i preporuka za najviši umetnički status.

- Pevala sam u školi, pevala sam pre škole, pevala sam posle škole, a komšije i nastavnici to čuli i pohvalili. Osetila sam još kao dete da lepo pevam, ali bez ambicije da mi to bude profesija. Da su moji roditelji znali da će mi pevanje prerasti u profesiju, čisto sumnjam da bih imala tu podršku koju sam imala. Sve je to išlo nekako sponatano i stihijski, ali svega toga ne bi bilo da mi dragi bog nije dao glas.

- Ja sam kao kafa, tri u jednom: rođena sam u Skoplju 20. februara 1951, majka Bosanka, tata Sremac. Moja mama je prekrasno pevala sevdah. I pre prvog radija naučila sam mnogo pesama od mame. Oni koji muzici prilaze sa naučne strane kažu da sam još u maminom stomaku zadojena sevdahom. I danas, za svoju dušu, najviše pevušim sevdah.

- Doduše, pre prvih snimaka pevala sam zabavnu muziku, ne znajući koliko je pogubno biti nečija kopija. Bila sam devojčurak kad su novine objavile naslov "Dete sa glasom Lole Novaković". Tada sam i moje imitacije smatrala uspehom, a sada vidim da sam bila na velikoj klackalici. Da sam snimila nešto što liči na Lolu postala bih zabavnjak, a pošto sam snimila "Po selu se šapuće" postadoh narodnjak.

Tako je ovaj nasmejani i raspevani devojčurak pravo iz gimnazijske klupe zakoračio na diskografsko-estradnu scenu. Prvu ploču Jasna snima 1969. godine za tek otvorenu produkciju "Beograddisk", i to kao nagradu za debitantski nastup na Putujućem festivalu "Jesen '68". Sa ove istorijske distance mnogo više se divi svojoj haljini na omotu ploče nego pesmama na samoj ploči.

- Haljina crna sa sitnim belim vezom oko dekoltea i skroz dole po obodu haljine. I to sam vezla u špajzu, jer smo tamo imali najjaču sijaliicu. Bio je to moj ručni rad za haljinu u kojoj sam se slikala za omot moje prve ploče. S ponosom mogu da kažem da sam se sama brinula za svoj stajling.

- A što se mojih prvih pesama tiče, snimala sam sve što mi se nudilo i koliko je potrebno za ploču. Sad kad čujem te moj prve pesmice, sigurna sam da bih neke od njih i odbila samo da sam bila u prilici da biram. Ponekad se i uplašim što sam postala toliki perfekcionista. Kažu da ime često ima veze sa karakterom. Ja sam baš takva - ne odustajem dok ne razjasnim sve što mi nije jasno.

Pobeda na "Ilidži '69" sa pesmom "Malo cik, malo cak" podigla je Jasni cenu i otvorila vrata "Beogradske estrade".

- Dolazili su razni muzičari u Novu Pazovu da pitaju moga tatu da me pusti da idem sa njima na koncerte. Bože, kad bih mogla sve to da ekranizujem i ponovo vidim... Postala sam deo ekipe Radojke Živković, upoznala sam i sve te legendarne bosanske pevače. Nastupala sam zajedno sa Safetom, imali smo istog menadžera, pevali na istim koncertima, ja na početku a Sajo na kraju. Bože dragi, kakva je to čast i privilegija bila - slušati Safeta, gledati i upijati njegov scenski nastup.

- Čim završim svoj nastup, skupim se negde sa strane ili iza zavese. Takvu pevačku nadogradnju i improvizaciju nije imao niko. Kod Safeta je svaka strofa drugačija i sve bolja i slađa. Imao je to nešto specifično u maniru. Kad onako naglo okrene glavu, pa kad se isprsi, sav puca od snage. Jednostavno - car sevdaha!

Zarad posvećenosti izvornim pesmama, Jasna je prilično zapostavila desetine prelepih novokomonovanih pesama i potencijalnih evergrina: "Kaži šta te to menja", "Idi od mene", "Hvala ti, hvala ljubavi", "Jedan dan da budem s tobom"...

- Povukla sam se, malo što sam htela, malo i što nisam htela. Kad gostujem u gledanim emisijama, orkestri baš i neće da uvežbavaju te nove pesme. Nekako nam lakše sa tim proverenim starim pesmama, i meni i orkestru. A, iskreno, nisam se nešto ni bunila. Što sam starija, sve mi više leže te izvorne pesme.

- Desi se, ponekad, da zateknem publiku i sa nekim aktuelnim hitom. Tek toliko da se zna - mogu ja da pevam i ove najmodernije pesme. Doduše, nekad sam imala i kome da pokažem šta sve volim i umem da pevam. Nažalost, danas je sve manje radio i TV emisija u kojima se peva šlager, gradska pesma i romansa.

(Goran Milošević)