Četiri godine bez Šabana: Kako je kralj izabrao svog oficira i prvog tekstopisca

"Lutam, tražim obećanu sreću

kao vetar kroz noći jesenje,

Preporučujemo

ti mi reče potraži me nekad

tu u senci gde šumi kestenje.

Seti se ako hoćeš,

zaboravi ako možeš,

volim te, volim, milo moje,

kosu i ruke, sve što je tvoje,

istino moja iz lepih dana,

meni je s tobom sreća obećana.

Pitam retke prolaznike žurne

gde te krije ulica široka,

ko bi znao kad u ono doba

našoj sreći ne beše svedoka.

Mislim, ako prave sreće ima,

sa tobom je pa se jednom javi.

Ako hoćeš da budemo srećni,

ti se vrati u ime ljubavi."

(Šaban Šaulić - Novica Kostić)

"Meni je s tobom sreća obećana", "Tamo kod najdaljih brda", "Na stolu pismo od majke", "Nemoj pogled da sakrivaš", "Može li Kato još jedno piće", "Hajdemo nekud iz ovog grada", "Ja neću ništa podeljeno", "Kad Svetlana vino toči", "Nema više fijakera", "Dušo moja, srećo moja", "Niz mahalu jedan dečak prođe", "Razboleh se, bol bolujem", "Kad bi htela da se vratiš", "Rođena si za mene", "Velika je sreći cena", "Zašto Ibre nema među nama" - sve su to pesme koje je napisao pesnik i oficir Novica Kostić, prvi Šabanov tekstopisac posle raskida saradnje sa Bucom Jovanovićem. Ekskluzivno za Muzičku apoteku Novica Kostić prepričava najlepše trenutke sa Šabanom.

- Šabanovi i moji životni putevi ukrštaju se u Makedoniji. Šaban je služio vojsku, a ja stažirao kao pitomac. Jednog dana organizovano je takmičenje vojske u jednom klubu u Bitolju. Dobio sam zadatak da napišem jednu pesmu za naš vojnički umetnički ansambl. Onako u hodu, vraćajući se sa terena, napisah i izgovorih:

"U Bitolju vezde hodaju po gradu

i kosama crnim sakrivaju veče.

Kad ludilo plane i kad svod potamni,

onda poezija ulicama teče."

- Kad sam to izgovorio, prišao mi je jedan vojnik i rekao: "Čestitam kako pišeš, ja sam Šaban Šaulić." Tada sam prvi put video Šabana, znao sam ga samo po pesmama. Rekao mi je da počinje samom sebi da komponuje, da mu treba tekstopisac, a da ja pišem fenomenalno. Predložio mi je da pišem za njegove ploče, samo da poeziju malo "ublažim" i spustim na nivo "širokih narodnih masa".

Tako je Novica Kostić postao prvi Šabanov tekstopisac u tim prvim godinama osamostaljivanja i samostalne kompozitorske karijere.

- Poreklom sam iz brdskih predela, a službovao sam kao oficir u mnogim brdima bivše Juge. Jedne večeri u Skoplju, nalakćen ma prozor, gledao sam u brdo Vodno. I pored mravinjaka u kasarni i svakodnevne gužve u velikom gradu, osećao sam se nekako usamljen, kao samac u samačkoj sobi kod gazde i gazdarice.

- Uzeo sam olovku i napisao "Tamo kod najdaljih brda" i "Na stolu pismo od majke" i ne sluteći da će se te pesme jednog dana naći na Šabanovim pločama i da će se pevati na komemoraciji Marinku Rokviću.

Od 1974. godine pa sve do početka 90-ih, skoro na svakoj Šabanovoj ploči našla se i poneka pesma oficira JNA Novice Kostića. Bilo je tu i pesama po narudžbini, bilo je i pesama za Šabanove kolege i prijatelje.

- Još u prvim godinama naše saradnje uvideo sam kod Šabana neverovatan instinkt i osećaj za lepu pesmu. Doduše, pošteno rečeno, osetio sam i neki strah i grč u Šabanovim očekivanjima. Plašio se kako će se snaći posle Buce, a hteo je da postigne i više nego sa Bucom. Šaban je na Bucinim temeljima izgradio svoj sopstveni stil, ne kopirajuči nikoga. U stvari, sad kad pogledam unazad, ja sam prvi Šabanov tekstopisac na tom njegovom samostalnom stvaralačkom putu.

- Šaban nikad nije snimio dve iste ili slične pesme. Uvek je tražio nešto novo i nešto drugačije od ostalog. Uostalom, Šaban se i odvojio od Buce kad je shvatio da je dovoljno sazreo da može sam da komponuje. I tako beskrajno muzikalan, nije se ustručavao da me pita šta mislim i kako bih ja iskomponovao neku melodiju.

- Šaban je, u tom traženju nekog modenijeg izraza i zvuka, komponovao na moje stihove i pesmu "Meni je s tobom sreća obećana", potpuno drugačiju od svih ostalih pesama s početka 80-ih. Ispala je u nekom pop-dens fazonu, sa svim tim gudačima i štrjah violinama i uz aranžman legendarnog Dragana Kneževića. I Šaban i ja smo verovali u tu pesmu, stavili smo je na album kao prvu i vodeću, pa smo odmah posle snimanja otišli u obližnji restoran da proslavimo budući hit. Prođe mesec dana - ništa, prođe godina dana - ništa. I tek posle 30 godina prihvatiše je neki novi klinci kao svoju.

Šaban je komponovao a Novica Kostić je pisao stihove i za desetine Šabanovih kolega: "Nisam više dečak zaljubljeni", "Ti si moja jesenja balada", "Anđelina", "Mladi, pa ludi" (Jašar), "Krčmaru, vina za svirače" (Haris), "A onda mi pričajte o njoj" (Šerif), "Otišo si na ulice grada", "Meni treba nežno milovanje" (Vida), "Svako živi kako zna i ume" (Meho Hrštić), "Tamo kod najdaljih brda" (Mustafa Ezić), "Prva ljubav" (Branka Stanarčić)...

- Kad su se pojavile prve ploče sa mojim potpisom, pitao me Šaban da li sam dobio neki novac za sve te pesme. Rekoh mu, obako stidljivo: "Ja mislio da ti treba da mi daš." Šaban mi je tada pojasnio da treba da otvorim žiro račun u banci na koji će mi legati uplata od prodatih ploča.

- Kad sam podigao prvu uplatu od tantijema i kad sam istresao buljuk para, moji čestiti roditelji pomisliše da sam opljačkao banku. Iskreno, mnogo više od svih tih Šabanovih zlatnih ploča i milionskih tiraža znače Šabnove reči: "Kao da si opisao moju ljubav ili moju kuću". Tako je u jednom momentu Šaban poželeo da napišem i jednu pesmu u slavu njegovih roditelja i maljana. Odmah su mi izleteli stihovi "Niz mahalu jedan dečak prođe", a pesma je na ploči dobila naslov "Ilda i Ahmet".

Nekoliko pesama tandema Šaban Šaulić - Novica Kostić snimljeno je u starogradskom maniru, u spomen i čast starog Šapca i legendarnih Cicvarića.

- U tom duhu i ruhu su pesme "Nema više fijakera", "Može li Kato još jedno piće", "Kad Svetlana vino toči". Šabac je Šabanov rodni, a moj izabrani grad. Doduše, zadnjih godina i Šaban je sve ređe dolazio u Šabac, i njegova rodna kuća je izmenila prvobitni izgled, izgubile su se te brojne kafane i čivijaški duh. Zato sam Šabanu uradio jednu sliku, ulje na platnu, sa njegovom rodnom kućom.

- U pesmi "Može li Kato još jedno piće" opisao sam društvo koje se našlo, zapričalo se i ne bi da se rastane bez još jedne ture iz Katinih belih ruku. Šaban i ja smo poručili - nema kraja, nismo završili pesmu!

(Goran Milošević)