57. godina od smrti Dragiše Nedovića: "Na sprovodu nek mi svira samo harmonika"

Na današnji dan 1966. godine preminuo je Dragiša Nedović, pesnik i kompozitor nekih od najlepših i najpevanijih narodnih pesama. Otišao je onako kako je i živeo - tiho i neprimetno. Na večni počinak, po sopstvenoj želji, ispratili su ga stihovi iz "Pesme harmonici" koju su na svojim pločama snimili Mija Krnjevac i Mića Stojanović.

"Slušao sam harmoniku jedno veče celo,

od pesme se srce moje tugom razbolelo.

Od tad' slušam harmoniku po svu noć bez sana,

sviraj meni harmoniko pesmu srećnih dana.

Harmoniko, sviraj, sviraj, dragu mi dozivaj.

Mom životu kraj će doći skoro jednog dana,

svu noć ću te željno slušat' do zore bez sana.

Moj je život prepun suza, srce puno boli,

teško je to harmoniko kad se tajno voli.

Dragu moju vrati, vrati, da srce ne pati.

Za te živim harmoniko i u snu te snevam,

ti si moja devojčica, tebi pesme pevam.

I kad dođe kraj života, bol samrtnog krika,

na sprovodu nek' mi svira samo harmonika.

Harmoniko, sviraj, sviraj, dragu mi dozivaj."

(Mija Krnjevac - Dragiša Nedović - Mića Stojanović)

- Mija Krnjevac je komponovao i snimio jednu romansu na stihove Dragiše Nedovića. A ja sam se osmelio da tu romansu prepravim na baladu, na jednu šansonu. Dopisao sam refren i snimio je u tročetvrtinskom ritmu sa svojim orkestrom i uz violinu Miodraga Jašarevića.

- Važio sam tada za najmlađeg pesnika i kompozitora, a Dragiša je bio najstariji. Danas sam ja najstariji, ali je problem što ne vidim najmlađeg - pričao je Mića Stojanović u svom poslednjem nastupu u Muzičkoj apoteci.

Dragiša je pisao stihove i pevušio na jednoj staroj, skršenoj gitari. Ovaj nemirni i skitačmi duh opevao je sela i gradove Šumadije, njene reke i planine, Bosnu i Dalmaciju, svoju tešku sudbu, bolest i sirotinju. Stihove je beležio kako i gde je stigao, na kojekakvim papirićima, salvetama, džakovima. Muzički nepismen, bez poznavanja nota, svoje melodoje beleži u svom sećanju i posle nekog vremena otpeva je nekom muzičaru.

- Dragiša me prihvatio kao komšiju i zaljubljenika u narodnu pesmu. Znao je po nekoliko sati da provede sa mnom u dugim šetnjama po hipodromu i Šumaricama. Ja sam imao zadatak da beležim njegove tek nadošle pesme. Govorio mi je: "Sine, ponesi blokče i olovku, a ja ću ovu moju gitaru sa ruskim štimom" - priča Milan Joksimović iz Brnjice kod Kragujevca, dežurni zapisivač nekih od poslednjih Dragišinih pesama.

- Kragujevčani ga najviše pamte po crnom odelu, tamnim naočarima, šeširu i gitari o ramenu. A kad mu nadođe inspiracija, on uzme svoju gitaru, odsvira melodiju i otpevuši pesmu. Ma šta da se dešavalo oko nas i ko god da ga zove - sve bi ignorisao dok ne završi pesmu.

Dragišine pesme su propevale zahvaljujući Miji Krnjevcu ("Jesen prođe, ja se ne oženih", "Ja posadih jednu ružu belu", "Jesi l' čuo mili rode", "Ja ne žalim oči svoje", "Teci, teci, hladna Jasenice"), Mići Stojanoviću ("Harmoniko sviraj, sviraj", "Harmoniko moja"), Nestoru Gabriću ("Zarudela zora na Moravi", "Na Moravi vodenica stara", "U proleće kada cveta cveće", "Bašto moja, puna li si cveća", "Beograde, grade na Dunavu", "Gledala čobanka beli grad", "Moj grad leži kraj Dunava", "Što da žalim mladost moju", "Teško mi je Šumadiju ostaviti", "Igra kolo kraj Nišave", "Skoro će jesen, svi se momci žene").

Mnogo su snimali Dragišine pesme u najiskrenijem uverenju da su izvorne: "Stani, stani, Ibar vodo", "Na Moravi vodenica stara", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Obraše se vinogradi", "U lijepom strom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Odrast'o sak dole kraj same Morave", "Beograde, grade na Dunavu", "Zasviraj mi stara frulo", "Siromah sam druže", "Pluća su mi bolna"...

- Dragišu Nedovića sam upoznao kroz njegove pesme i pojmio kakav je to čovek bio. Svojim melodijama i stihovima slikao je ovu našu Šumadiju, Bosnu i Dalmaciju, slikao je i svoju pustolovnu prirodu. Pasternak bi rekao - veliko se vidi na odstojanju - pričao je Milan Babić u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Snimao sam Dragišine pesme "Stani, stani, Ibar vodo" i "Kosio sam seno". Kad ih pevam, vidim moje detinjstvo u dolini Ibra I Zapadne Morave. Imam utisak da je to bio jedan jako nesrećan i osećajan čovek koji je pesmom usporavao lepe trenutke.

Pesmom je bežao od sirotinje. A kad je već postao poznati kragujevački pesnik, izbegao je streljanje u Šumaricama. Posle četiri godine u nemačkom zarobljeništvu, vraća se u svoj rodni grad i grudobilan i slabovid. Poživeo je samo 50 godina.

Oživljavanje lika i dela Dragiše Nedovića počelo je tek u ovom veku. Dragiši Nedoviću u čast ustanovljen je i festival narodne muzike koji nosi njegovo ime. O Dragiši se pišu eseji, pesme, novinski članci. I kao što se nekad preterivalo sa nepoznavanjem i izvrgavanjem Dragišinog autorstva, tako se danas preteruje sa nagomilavanjem - pripisuje mu se i što jeste i što nije.

(Goran Milošević)