88. rođendan VKV harmonikaša Mijodraga Bajića: Mudrolije iz majstorske radionice

"Harmoniko, moj živote,

dugujem ti večno hvala,

Preporučujemo

u životu što sam hteo

ti si meni pesmom dala.

Svirali smo i pevali

za sve one što se vole

i nesrećni sa nama su

mogli rane da prebole.

Pogledom je mazim i milujem,

a prstima sitan vezak šaram,

svaku notu srcem odbolujem

dok muziku za sećanje stvaram.

Kad u oku suza progovori,

melem kolo baš u dušu dira,

kad na svadbi kolo zaviori,

svi poznaju da to Bajić svira."

(Mijodrag Mijo Bajić - Sanda Živić)

Ovako je životna priča Mijodraga Bajića pretočena u pesmu. Doduše, životopis ovog 88-godišnjeg VKV harmonikaša, programskog svirača u najluksuznijim hotelima, konstruktora muzičkih instrumenata i majstora mnogih zanata ne bi stao ni u sto knjiga.

- Ja se zovem Mijodrag, sa slovom "j" i u imenu i u ličnoj karti. Rođen sam početkom 1935. godine na Zelenom brijegu u selu Bogdanica. Zbog imena imam velikih problema sa administracijom. Šalterski radnici misle da sam nepismen ili da sam prevarant. A u mom rodnom kraju i u dobrom delu Zapadne Srbije govori se ijekavicom - priča Mijo za Muzičku apoteku.

- Kad sam 1969. godine snimio moju prvu ploču sa naslovom "Život teče kao rijeka", puno kolega me zvalo da me pita šta mi bi da naslovim pesmu na ijekavici. Za mene je ijekavica punija i melodičnija. Eto, ni moje ime ne može bez ijekavice.

Ponosan je Mijo na svoje hajdučko poreklo, još od Baje Pivljanina do dede Isidora Bajića, srpskog Robin Huda koji je od Rudnika do Maljena čuvao sirotinju od turskog zuluma.

- Kad sam bio mali misio sam da moj tata zna sve. Kad sam imao 12 godina, mislio sam da moj tata ponešto zna. Kad sam imao 16 godina, mislio sam da moj tata ne zna ništa. Kad sam imao 25 godina, zažalio sam što nisam bolje slušao tatu, jer i ja sam postao tata.

- Od četvrte godine sam čuvao stoku, od sedme sam kopao sa kopačima, od desete kosio sa kosačima, od četrnaeste sam bio kozbaša pred sedamdeset kosača i gitarista na slavi kod tetke Zagorke. Tri godine sam trzao na gitari, pa reših da pređem na harmoniku. Tetka čuje da u Ježevici domaćin prodaje harmoniku za runo vune.

- Majka dade runo i po, kupih malu dijatonku, zatim i onu petorednu. Prislonim uvo na radio i skidam melodiju. Pauziram tek da namirim stoku. Kad napunih sedamnaestu, roditelji me dadoše na zanat kod čuvenih harmonikaša Neša i Boja Mićovića u Čačku, koji su jedini u Srbiji imali kraljevu diplomu. Tu sam naučio i da sviram i da popravljam harmonike.

Ovaj vitalni Čačanin, na pragu desete decinije, obeležava sedam decenija postojanja "Muzičke radionice Bajić".

- Prvu harmoniku sam napravio 1957. Dugmetara od bukovih dasaka premazana farbom, meh od kartona, koža na žabice. Od tada sam napravio pedesetak harmonika, kroz moje ruke je prošlo desetak hiljada harmonika koje sam popravio i nanovo sklopio. Delove nabavljam u Italiji, a drvo ovde - lipa, mahagoni, a za neke delove i presovana orahovina. Ko pravi harmoniku mora da bude vrhunski sluhista, da sklopi sazvučje tonova i da oseti muzičku skalu.

- Harmonika je kao moje dete - teška je 12 kila, a porađa se mesec dana. Pre nego što je otisnem u svet, probam je, obično noću, kad me niko ne smeta. Krenem od sevdalinki, a završlim kolom. Kad napravim harmoniku, zaplačem nad svojom sudbinom. Harmonika mi je i spasla i produžila život. Jedne zime '53. godine vraćao sam se iz Gornje Dobrinje, noć, pun mesec, harmonika mi na ramenu, a vuci preda mnom. Počeh da sviram, pustih glas iz sveg grla, i za nekoliko trenutaka nestadoše zveri!

Mijodrag Bajić je jedan od najvećih majstora harmonike na ovim prostorima. Bije ga glas da i mrtvoj harmonici daje dušu.

- Ima nešto i u genima. Moja majka Polka je između dva svetska rata završila Domaću školu u Beču. Bio je to najveći univerzitet tog doba, na jednom mestu muzika, nauka i zanat. Kad sam hvatao prve melodije na harmonici, moja majka me prekine pa kaže: "Preskočio si frazu!" Još tada sam naučio narodne, šansone, gradske, romanse, horsko pevanje.

- Harmonika u rukama majstora menja ceo orkestar i pruža neviđene mogućnosti za dobrog muzičara. Danas ubace matricu u kompjuter i kažu da su muzičari. Tuga! To je kao da detetu date mistriju i kažete da je zidar.

Muzička radionica Mijodraga Bajića je impozantan spoj tradicionalnog i modernog, sa stotinama različitih tipova i vrsta harmonike za prodaju i razmenu i nekoliko stotina uredno složenih alata. Tu je i veliki broj elektronskih instrumenata na bazi tastature, harmonike sa brojnim prospektima, aranžmanima, domaćom i stranom literaturom.

- Dok su svirači i pedagozi dominirali nad pevačima, muzika je nešto vredela. Čim su pevači prepušteni menadžerima, izgubiše kompas, grlo, osećaj za meru i ritam. Ja se tresem kad čujem kako danas pevaju najizvikanije zvezde. Nema više Buce Jovanovića da šutne Šabana ispod stola kad počne da zavija.

- Za mene je harmonika velika nauka, tako sam i naslovio moju knjigu koja je doživela nekoliko izdanja. Poznajem svaki šraf harmonike, njene mogućnosti i granice. Svaki harmonikaš treba da je spozna i udahne svoju dušu.

(Goran Milošević)