Sećanje na Fazliju, tihog sevdaliju: "O, živote moj, dao sam te njoj"

Ovo je jedna od najpevanijih pesama tihog sevdalije Zaima Fazlića Fazlije (1947 - 2020). Pisao je sentiše i humoreske, komponovao i za sebe i za druge, pevao, snimao ploče, a živeo daleko od očiju javnosti.

"Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju,

Preporučujemo

jahaćemo konja vrana nesedlana,

pa da vidiš perivoje i ljepotu k'o u bajci,

voljeće te sestre moje, bićeš mila mojoj majci.

Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju,

Romanija nema vuka ni hajduka,

svuda ovce i jaganjci, a čobani pjesme viju,

svud livade i proplanci, zavoljećeš Romaniju.

Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju,

ljubiću te ispod bora kraj izvora,

kad osetiš tu ljepotu, livadama kad prošećeš,

nikad više u životu Saraj'vu se vratit' nećeš."

(Zaim Fazlić Fazlija)

- Ja sam po rođenju Zahid. Rano sam ostao bez majke, pa kretoh da fizikališem i zarađujem po putevima, prugama i tunelima bivše Juge. Radeći u Splitu, primetih oglas za pevača u Domu JNA. Javim se na audiciju i upoznah jednog naočitog i pismenog muzičara. Bio je to Dragan Aleksandrić, koji postade moj prvi kompozitor, a ja njegov tekstopisac - pričao je Zaim Fazlić u Muzičkoj apoteci.

- Kad sam došao u Beograd i kad sam se okumio sa Aleksandrićem, neki su me zvali Fazlija, a kum mi je nadenuo umetničko ime Zaim. Postao sam i pevač, snimio sam četiri singlice sa Aleksandrićem. Kasnije sam upoznao i Danila Živkovića, mog drugog značajnog kompozitora. I tako, pevah, komponovah, pisah stihove za narodnjake, sve dok se ne zarati u Jugi.

Od 1972. do 1984. godine Zaim Fazlić je snimio pet singlova i jedan album sa nekoliko slušanih i potencijalno skupih tezgaroških pesama: "O, živote, neravičan ti si", "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju", "Padajte tiho kiše jesenje", "Azemina", "Ispovest skitnice", "Ne pevaj druže pesme tužne", "Slušaj majko moju pesmu", "Ne veruješ da te volim"... Uporedo sa diskografsko-estradnom karijerom, pevao je Zaim i u najelitnijim hotelima i na najskupljim svadbama.

- Bio sam kafanski pevač, al' nisam bio kafanski čovek. Čim otpevam, ja idem kući. Nisam voleo lutalice, ni u ljudskom ni u psećem carstvu.

- Lutalicama u psećem carstvu posvetih pesmu:

"Beograde, pun si pasa, raznih oblika i rasa.

Stiglo neko pomodarstvo - zavladalo pseće carstvo.

Kad se čovek kasno kući vrati, dobro mora đonove oprati.

Cele noći samo laju, kao da se dozivaju,

kad zacvile usred mraka, k'o da peva hor bečkih dečaka.

Nekada su glavne face bile beogradske mace,

a sad jadne bežeći od kerova, tek ponegde vire iz ćoškova."

Kad se Jugoslavija u krvi raspadala, Zaim Fazlić je otišao u Nemačku i ostao četvrt veka, tamo negde oko Švarcvalada.

- Za razliku od većine naših gastarbajtera, nisam otišao u Nemačku da bih zaradio. Devedestih sam spasavao živu glavu, i to u državi kojoj sam se zakleo na vernost. A kad sam "odrobijao" kod Nemaca, opet se vratih na Jugine ruševine.

- Kad saam video šta je ostalo od Juge, napisah posvetu svojim književnim uzorima:

"Kada bi se Viktor Igo iz hladnoga groba dig'o,

usled naših estradnih prilika,

našao bi bezbroj tema da napiše bez problema

dva-tri toma modenih 'Jadnika'.

Dostojevski, ruski brate, nek' anđeli tebe vrate,

nek' ti daju bar malo života,

pa da kreneš put Balkana,

trebaće ti dva-tri danada napišeš novog 'Idiota'.

70-ih i 80-ih godina prošlog veka Zaim Fazlić je napisao desetine prelepih pesama za velikane i unikate narodne muzike: "O, živote moj" (Radiša Urošević), "Nije Bosna što je nekad bila" (Nedžad Salković), "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju" (Milivoje Đurišić), "Jedno davno proleće" (Miroslav Radovanović), "Beše jedna žena" (Toma Jovanović), "Bosanac u Parizu" (Rasim Samardžić)... Za kolege je pisao uglavnom sentiše, a za čitalačku publiku rimovane humoreske.

- Živeći četvrt veka u Nemačkoj primetih kako su se Švabe otuđile, a sad ova internet pomama stiže i nas. Zato i napisah:

"Ne traži me na Fejsbuku, tamo nećeš naći moje ime

,dođi, uzmi me za ruku i k'o nekad nežno poljubi me.

Zaboravi telefone, oni će nas samo ometati,

ostavi ih neka zvone, 'ajmo našim parkom prošetati.

Nek' sve bude kao prije, povratimo romantike malo,

ubija nam emocije to prokleto malo sokoćalo."

Svojim humoreskama opevao je i one koje najviše prezire. - lovce u mutnom.

"Ja sam Bole, svak me znade, menadžer sam sa e(k)strade.

Umetnice mlade vijam, te ih guram i probijam.

Love ima, nema krize, radim strogo za devize,

a svi znaju da kod Bola lova ide pola-pola.

Onomad mi reče Šica, tamo negde u Kukljinu,

ima jedna umetnica, peva u pi... materinu.

Vera, Vesna, Brena, Ceca, sve su za nju mala deca.

Odem tamo, čim je čujem, ja je s mesta angažujem.

A orkestar, živa vatra, čuo za njih i Sinatra.

Sve sviraju, bez problema, od Ilidže do San Rema.

Armuništak Crni Bora iz Mačvanskog Prnja

vorapratio je Nadu, Jecu, jede bato živu decu!

Mića, zlatna violina, skoro stig'o iz Kovina,

bio tamo neko vreme, imao psihičke probleme.

Al' kad svira dušu dira, od Moravca do Mocarta.

Rade Glista, gitarista, Lepi Vasa, majstor basa,

bila terca ili kvarta, muzikanti, prva klasa.

U Briselu jedan Čeda, uz pivce ih mrko gleda,

pa prozbori poluglasno, a ja čujem vrlo jasno.

Kažu da ste iz Srbije, zar vas bre sramota nije,

tu cvilite kao mačke neke zurle istočnjačke.

Zapevajte onu staru o Milošu i Lazaru,

Hajduk Veljku, Sinđeliću, zapevajte to za čiču.

Blizu švajcarske granice nabasasmo na 'ujkice'.

Neće Brenu ni Šabana, traže Jelačića bana.

Vidim neki čudni ljudi, a Bole se čudom čudi:

Ne znam, da mi umre keva, kaži bolan šta taj peva!"

Zaim Fazlić Fazlija preminuo je na današnji dan, 1. decembra 2020.

(Goran Milošević)