Dve godine od smrti Nedžada Imamovića: U misiji sevdaha i u senci slavnog Zaima

Ovo je jedna od desetak duetskih pesama Zaima i Nedžada Imamovića, oca i sina iz plemenite loze autentičnih sevdalija i muzičara.

"Već godinu dana, evo,

Preporučujemo

kako bolan ležim sada,

sa prozora moje sobe

vidim svjetla moga grada.

Naokolo svud zidovi

i hodnici bijele boje,

mnogo snova u samoći

ovdje mojih ostalo je.

Tijelo moje oboljelo

nalazi se ovdje sada,

al' sam srećan kad uvečes

pazim svjetla moga grada.

U mislima kad prolazim

šetajuć po staroj stazi,

skupa s dragom što mi nikad

ovdje bolnom ne dolazi."

(Ismet Alajbegović Šerbo - Nikola Škrba)

- Ta pesma me asocira na Počitelj, drevni grad u kome smo imali vikendicu i mnogo prijatelja i gde smo najradije provodili slobodne dane. Dugo nisam znao da li sam rođen u Počitelju ili u Sarajevu - pričao je Nedžad Imamović.

- Otkad pamtim, znam da sam skoro svake godine boravio nekoliko nedelja ili meseci u tom malom gradu. Igrali smo fudbal, pecali ribu, palili vatru, kupali se i slakali u hladnu Neretvu.

Nedžad Imamović (1948 - 2020) je muzičar od glave do pete: instrumentalista, kompozitor, aranžer, interpretator, producent i, iznad svega, sin Zaima Imamovića. Prošao je mnoge škole i onu najveću - Zaimovu školu sevdaha i ljudske dobrote.

- Lepo je biti sin Zaima Imamovića, ali je i vrlo nezahvalno za karijeru. Jedni su govorili da ću večito ostati u senci slavnog oca, a drugi su govorili lako je njemu, on je Zaimov sin. Zato sam se i trudio da me makar malo odvoje od oca.

- Muziku sam zavoleo tako što sam slušao oca kako peva uz harmoniku. U početku sam ga slušao iz svoje sobe, a onda sam ulazio kod njega u sobu. Naslušao sam se tih prvih partizanskih pesama i pesama o slobodi ("Sjećaš li se ratni druže", "Bosno moja poharana"), a onda sam prisustvovao i rađanju nekih novih pesama koje su sada biseri sevdaha.

Početkom 60-ih Nedžad upisuje muzičku školu, a na nagovor drugara iz benda "Biseri" počinje da svira bubnjeve po sarajevskim igrankama. Na nagovor Ratomira Petkovića, rođenog brata legendarnog Jovice, počeo je da svira bas gitaru u njegovom triju, a ubrzo je zasvirao i u Narodnom ansamblu RTSA.

- Sve najlepše što sam uradio u muzici vezano je za taj čuveni ansambl u kome sam proveo više od 20 godina, od početka 70-ih do početla 90-ih. Svirao sam gitaru, bas gitaru, kontrabas, pratio u studiju i na koncertima Zaima, Safeta, Nadu, Bebu, Zehru, Hanku, Meha i stotine drugih pevača. Otac mi je govorio: "Sine, da si odsvirao samo 'Đul-Zulejhu', dosta si uradio."

Svirao je Nedžad i na stotinama najslušanijih pesama narodne muzike svih vremena: "Omer beže", Srdo moja", "Niz polje idu babo sejmeni", "Pijem da je zaboravim", "Pokraj puta rodila jabuka"... Uporedo sa sviranjem u Narodnom ansamblu, snimao je i svoje pevačke singlice i albume.

- Kako god da sam otpevao, nisam mogao da izbegnem konstataciju - to peva sin Zaima Imamovića. Desilo se jednom da je tata bio na putu, pevač nije došao na snimanje, pa me, da ne bi propao termin, Jovica Petković ubedi da snimim dve pesme. Ohrabrio sam se, pa sam počeo i da komponujem. 1970. pojavio sam se prvi put na "Ilidži" sa mojom pesmom "Lejla". Samom sebi ne verujem da sam pored svih obaveza u Narodnom ansamblu snimio dvadesetak singlova i nekoliko studijskih albuma.

- I festival "Ilidža" i "Kuća sevdaha" i "Soba Zaima Imamovića", sve te zlatne i srebrne ploče", fotografije i odevni predmeti moga oca stvaraju osećaj ponosa što sam sin jednog takvog čoveka. Sve me to teralo da istrajem na očuvanju, a bogami i pukom opstanku sevdalinke.

- Za sve ove godine nisam sreo čoveka koji je Zaima krivo pogledao ili o mom ocu nešto ružno rekao. Zato sam sa sinovima otvorio mali i skroman studio u kome snimamo neke nove pesme i nove pevače. I moj otac je nesebično pomagao mladima, to sam shvatio i kao svoju misiju.

Nedžad Imamović je preminuo 14. novembra 2020.

(Goran Milošević)