Zoran Pavlović Boćinac: Moj majstorJovica Petković

- Kad je direktor radija bio na turneji, ja snimim sa Nadom Mamulom moju pesmu "Sa Igmana pogledat' je lijepo". Sutradan je pesma puštena na radiju, ja je slušam dok se spremam da idem na posao, pa mi milo - pričao je Jovica Petković svom najboljem učeniku Zoranu Pavloviću Boćincu.

Preporučujemo

"Sa Igmana pogledat' je lijepo

gdje se Bosna razlijeva daleko.

Bosna teče kroz bašče krivuda,

pjesme ore pa se čuju svuda.

Oj, Igmane, ti planino stara,

pod tobom su polja od behara.

Najljepši si kad te magla rosi,

cijela Bosna s tobom se ponosi,

Sarajevo s tobom se ponosi."

(Jovica Petković)

- Direktor se vratio sa turneje, i sav besan veli: "Šta je ovo Petkoviću, upropastio si traku. Briši!" I dok sam patio najviše na svetu, slušam jutarnje vesti: "Pala santa leda s pošte i ubila direktora Radio Sarajeva." A ja skočim i pesnicom probijem plafon. Dođe novi direktor i dođe i mojih pet minuta.

Zoran Pavlović Boćinac je rođen u Ljuljacima, u "cveću livada" pored reke Gruže, na putu Kragujevac - Gornji Milanovac.

- Tu mi je pupak odsečen, rekao bi moj majstor Jovica Petković. Od pradede Boće sam nasledio nadimak i jedan starinski klarinet u parčićima, od dede sam nasledio seljačku bistrinu, a od oca ljubav prema pesmi, i šumadijskoj i sevdalijskoj.

- Nije nikakvo čudo što se sevdah više sluša u Srbiji nego u Bosni. Neke od najlepših sevdlinki komponovali su i napisali Srbi i autori iz Srbije: Dragiša Nedović, Mija Krnjevac, Mića Stojanović, Radojka Živković, Novica Negovanović, Rade Jovanović, Jovica Petković.

Sevdah je najlepši most koji povezuje Bosnu i Srbiju. Boćinac je imao tu sreću da odrasta i da uči od Novice, Betule, Miše, Dragana Aleksića, ali Jovicu Petkovića smatra svojim uzorom i drugim ocem.

- I za pravu Šumadiju i za pravi sevdah treba velika duša. Znam da je Jovica imao puno učenika, ne znam da li sam baš njegov najbolji učenik, ali sam sigurno upio najviše što sam mogao od mog velikog majstora.

- Taj Jovičin stil sam negovao baš u srcu Šumadije. Živeo sam i u Beogradu, Kragujevcu, Milanovcu, Sarajevu, Kraljevu, svuda sam svirao taj autentičan sevdah, ne mešajući babe i žabe.

Danas je pristan trend pošumadizovanja sevdaha. I "Moj dilbere" i "Kona na bunaru" i "Sve behara" i "Kćeri Bibo" pevaju se u kolu, često i u paklenom tempu.

- Potpuno je nagrđivanje pevati sevdlinku, a svirati neki šumadijski foršpil i melodoju. To je kao kad bi obukao šumadjsku narodnju nošnju i adidas patiike. I posle pola veka druženja sa harmonikom, Boćinac uživa u svakom taktu. Miluje je k'o devojku, uvek imajući na umu svog majstora Jovicu.

- Moj san se ispunio kad me otac doveo u Sarajevo da učim harmoniku kod Jovice. Otac me nahvali pred legendarnim virtuozom, govoreći mu kako već sviram njegova kola. Jovica mi dade onu njegovu tešku dugmetaru i reče: "Sviraj!"

- Ja počeh nešto izvorno, šumadijsko, a Jovica posle prvih taktova primeti: "Eh, tako i ja ništa nisam znao kad sam došao u Sarajevo." Pospešio je moju ljubav prema harmonici i naučio me šta je to stilska prepoznatljivost.

Jovica Petković (1927 - 2015) - to je priča o Smederevcu koji je došao u Sarajevo sa nekoliko razreda osnovne škole i postao šef Narodnog orkestra Radio-televizije Sarajevo, ikona sevdaha.

- Pričao mi je svoje početne muke među svim tim akademskim muzičarima i profesorima muzike. Prvo je bilo muke kako da ga potpišu, pa je doneta odluka: Jovica Petković - solista na harmonici.

- Kad je pohađao večernju školu u trideset petoj godini, dobio je zadatak da na tabli nacrta izlomljenu liniju. Dok je Jovica crtao neku glistu, ostali večernjaci su mu iza leđa zviždukali "Užičko kolo".

- Bio je uporan, znao je šta hoće, uspeo je da završi i osnovnu i srednju školu. Upisao je čak i ekonomski fakultet, da se pohvali indeksom kod svojih akademskih ukućana. Na kraju se zadovoljio Višom komercijalnom. A na harmonici je dogurao do zvanja koje ne postoji ni u jednoj diplomi.

(Goran Milošević)