Snimio Rade, presnimio Safet, a napisao Šanko, mašinbravar iz Stopanje: "Kud se žuriš, hej živote"

"Kud se žuriš, hej živote,

Preporučujemo

stani malo kad te molim,

što odnosiš moju mladost

kad znaš da je silno volim.

Ti prolaziš i odnosiš

ljubav, sreću i veselje,

stani malo, hej živote,

da ispunim svoje želje.

Kad se samo jednom živi,

što se žuriš, hej živote,

žao mi je da ne vidim

u prirodi sve lepote.

Kad bi mog'o da sačekaš

da godina koja prođe,

da proživim u mladosti,

da mi starost još ne dođe."

(Ilija Spasojević - Ratomir Ivanović Šanko)

Ovu pesmu je pevački zakucao Rade Petrović, mnogo voleo i pevao (čak i presnimio) Safet Isović, a napisao jedan mašinbravar iz Stopanje kod Trstenika, pesnik Ratomir Ivanović Šanko.

- Napisao sam je u fabričkoj hali "Prve petoletke". Baš kad sam najviše fizikalisao, napisao sam moj naveći hit. Bruseći ivice na velikim metalnim komadima, smučio mi se život - pričao je Šanko u Muzičkoj apoteci.

- Onako zatvorenih očiju i umazanih ruku, bacio sam alat, uzeo plajvaz i na parčetu papira napisao "Kud se žuriš, hej živote". Stihovi su navirali, izletela je sva muka i čežnja iz mene, nastala je pesma koja je tražila svog pevača.

Krajem 60-ih i početkom 70-ih Ratomir Ivanović Šanko je bio vodeći tekstopisac legendarnog harmonikaša i kompozitora Ilije Ike Spasojevića i njegovog udarnog pevača Dževada Ibrahimagića. Dževad je tada mnogo snimao, pobedio na putujućem festivalu sa Šankovom pesmom "Beskućnik", pa je u toj velikoj ponudi sjanih pesama odbio "Kud se žuriš, hej živote".

- Čim sam pročitao tekst, znao sam da će biti veliki hit. A onda su usledile muke sa mojim dragim kompozitorom. Ika Spasojević je bio vrhunski harmonikaš i pravi majstor izvorne i nove šumadijske pesme, ali je imao tako nerazgovetan i grub glas da je bila prava umetnost razumeti ga. Mnogo se mučio da mi pokaže pesmu: krene da peva i krči k'o radio. Ja se naljutim, pođem kući, a Ika će meni: "Ja da znam da pevam, ne bih zvao tebe" - priča bard šumadijske pesme Rade Petrović.

- U studju, za vreme snimanja, Ilija Spasojević zove Bucu Jovanovića da mu svira drugu harmoniku. Buca poče sumnjivo da vrti glavom i reče da neće da se muči zbog dve-tri hiljade prodatih ploča. Ilija je ubrzo našao drugu harmoniku, svog sina Slobodana, okupio ansambl i obavismo snimanje.

Prva verzija pesme "Kud se žuriš, hej živote" pojavila se 1970. godine na singlu PGP-a, baš u danima kad se pojavio i Šaban sa Bucinom "Utjehom".

- Jednostavno, nisam imao podršku moje matične kuće. Naštampali su 5.000 ploča, pa brzo rasprodali tiraž. Kasnije, kad je pesma i bez reklame ušla u narod, doštampavali su je nekoliko puta. Na uručenju zlatne ploče u Domu sindikata Safet Isović mi reče: "Ja bih je prodao u milion."

- Pesma mi se posrećila i pored žestokog ogrešenja PGP-a. I tada, baš kao i danas, nisam znao da se laktam. Verovao sam u svoje pevačke mogućnisti i u dobre pesme mojih kompozitora i tekstopisaca, ali to za estradu nije bilo dovoljno. Bez obzira na sve, ta pesma je moja lična karta i pesma koja me prati kroz čitavu karijeru.

1982. godine Rade Petrović je presnimio svoju pevačku ličnu kartu sa ansamblom Tomice Miljića i opet objavio za PGP.

- Nisam bio zadovoljan kako sam je otpevao na singlici, bilo je to malo "posnije" pevanje. Kad sam pevački sazreo, 12 godina kasnije, snimio sam je u malo "mrsnijoj" verziji. Siguran sam da je i Tomica Miljić svojom svirkom i aranžmanom produžio vek mog prvog hita.

I velikom Safetu se mnogo svidela pesma "Kud se žuriš, hej živote", pa je početkom ovog veka presnimio u etno-džez fazonu.

- Najžalije mi je što Safet Isović nije snimio neku moju pesmu onako iz prve ruke. Doduše, Safet je presnimio "Kud se žuriš hej živote", a i pre toga je redovno pevao tu pesmu, poručivao je u kafani. Govorio je: "Što mi Bog nije doveo ovog tekstopisca, da je ja otpevam i prodam u milionskom tiražu - kaže Ratomir Ivanović Šanko.

- Jednom smo se i upoznali u kafani "Gremeč", Sajo mi je pružio ruku, ostavio adresu i telefon, i rekao da ne pita koliko košta, samo da napišem i za njega neku ovako lepu pesmu. Shvatio sam to kao domaći zadatak, malo sam mozgao i napisao mu jednu novu sevdalinku:

"Na sred grada Sarajeva, stara kula porušena,

sazidana od kamena, potamnela od vremena.

Tu je nekad aga bio, sevdisao, vino pio,

imao je trista žena, a danas ga više nema.

Kad je agi mladost prošla i opaka starost došla,

Alaha je stao zvati da mu mlade dane vrati.

Davao je Omer-aga tri tovara suva blaga,

bele dvore, nakit skupi onom ko mu mladost kupi.

Tužno leži ruševina i govori nama svima:

ovaj život kratko traje, sve prolazi i nestaje.

Nestali su dvori beli, trista slugu, harem celi,

stara kula tužno drema, Omer-age više nema."

(Goran Milošević)