78. rođendan Milančeta Radosavljevića: "Nanosio sam se harmonike od Bariča do Vladivostoka"

"Selo moje mesto najmilije" je izrazito autobiografska pesma Milančeta Radosavljevića. Mnogo toga lirskog i jesenjinovskog u Milančetu stalo je u ovu pesmu.

Preporučujemo

"Otiš'o sam dok sam dečak bio

iz malenog seoskog sokaka,

uželeh se kuće i avlije

i pogače kad ispeče majka.

Selo moje, mesto najmilije,

nigde srcu k'o u tebi nije,

za varoš te ja menjao ne bih,

u mislima uvek sam u tebi.

Još se sećam, nije davno bilo,

u poljima kad se žito radi,

nosio sam vodu u testiji

da se babo na žegi rashladi.

Želja mi je da prođem sokakom

kao nekad u danima mladim,

pod bagremom umoran da zaspim,

na bunaru dušu da rashladim."

(Milanče Radosavljević - Branislav Cvetinović Laki)

- Ova pesma me uvek vrati u detinjstvo. Kao da gledam: otac kosi žito, majka kupi srpom, a ja prostirem užeta. Kad pripekne zvezda i kad roditelji ožedne, pošalju me po vodu - priča legendarni Milanče.

- Uzmem testiju, od zemlje napravljenu posudu za vodu, koja ima jedno dve kile, a u koju može da stane pet litara vode. Vratim se sa dušom u nosu, al' mi milo kako se roditelji na žegi rashlađuju.

Ima nešto umilno u Milančetovom glasu. Milanče i kad priča kao da se umiljava.

- Ima nešto i u datumu mog rođenja. Ja sam rođen na Mi'oljdan 1944. Moja majka je sa stomakom do zuba bežala preko dva brda iz Bariča u Vranić. U dvorištu punom krvi ranjenika, partizana i Rusa, ja sam ugledao ovaj svet.

- Počeo sam život od početka, strah sam savladao kao dete i ničeg se nisam plašio u životu. Imao sam desetak godina kad je moj otac nabavio prvi gramofon sa onim levkom umesto zvučnika, na kurblu. Sećam se, prva ploča sa koje sam naučio neku pesmu bila je "Omer beže" od Nade Mamule. Ploče su bile pravo čudo moje mladosti. Tada je diskografija bila jača od autoindustrije.

Milanče Radosavljević je jedan od retkih poljoprivrednika među legendama narodne muzike, autentičan majstor - i u pesmi i u radionici i na njivi. - Prve svadbe i igranke svirao sam bez struje i pojačala, dve harmonike i bas sa zvečkom. Više od šezdeset godina, od moje sedamnaeste, živim od pevanja. Sećam se, radeći u "Vinogradima" i "Parku", bivalo je godina kad sam samo dva dana bio slobodan. Ako je neko grešan, mi narodnjaci smo posebno, najviše radimo za praznike.

- Kad sam počinjao da sviram i pevam, maštao sam da budem zvezda na harmonici, nešto kao Mića Stojanović, da jednog dana budem na nekoj plakati ili na omotu ploče. Prepešačio sam i proputovao sa harmonikom od mog Bariča do Vladivostoka i nazad. Sve dok nisam nabavio auto, imao sam naduvene noge, deblje nego kod najboljih fudbalera.

Harmonika je Milančetova prva i najveća ljubav u životu. Sa onako hendikepiranim i skoro paralizovanim prstima naučio je i da svira i da peva na harmonici, kasnije i da komponuje i šefuje orkestrom.

- Profesor me triput vraćao, nije hteo da me primi na časove. Verovatno ni ja ne bih primio učenika sa takvim prstima. Ali, život je čudo, možda su moje zenice pokazale ljubav prema harmonici.

- Kad sam od silnog pevanja toliko promukao, da sam počeo da šištim kao gusan, odem kod čuvenog otorinolaringologa Cvejića. Ispričam mu kako odjedno i sviram i pevam, a usput se bavim i poljoprivredom. Doktor me salsuša i reče: "To ti je isto kao kad bi za traktor zakačio prikolicu, a za prikolicu zakačio plugove. Pa, kako će taj traktor da izdrži? Skidaj harmoniku, hitno!"

- Nism mogao da poverujem da će doći vreme da ne sviram. Mislio sam da posle tolike ljubavi mogu samo da umrem. I evo, nisam umro, a ne sviram.

Milanče je zbilja čudo od čoveka i pevača - retko vredan, retko inteligentan i retko muzikalan.

- I sad kad razmišljam kako i zašto ovoliko trajem, i posle 60 godina pevanja i sviranja najtežih pesama po svadbama i kafanama, dolazim do zaključka da to mora da se rodi. Od mog dede sam naučio baš te najteže pesme: "Pšeničice sitno seme", "Ko t' pokida sa grla đerdane", "Omer beže", "Teško je ljubit' tajno". A kad sam naučio "Stade se cveće rosom kititi" i da pevam i da sviram na harmonici, osećao sam se kao trkački konj koji čeka znak za početak trke.

I na pragu osamdesete Milanče je jedan od najtraženijih i najslušanijih narodnjaka.

- Sve češće me zovu na veselje, ne da pevam, nego samo da me gledaju. Da sedim sa domaćinom, mladencima i gostima, i da svima bude lepo. Valjda se to zove poštovanje.

Milanče - to je vaskrsnuće skoro svih pesama koje je snimio. Od toga nema dalje!

(Goran Milošević)