Sedam godina od smrti Usnije Redžepove: Sećanje na stidljivu žeravicu

Ovako je Sveta poeta opisao legendu južnjačkog melosa Usniju Redžepovu (1946 - 2015). Ova pesma je pogađala Usniju, govorila je da je to njena autobiografska pesma i da sama sebe nikad tako ne bi mogla da opiše.

"Otkad sam se rodila igra me je vodila,

pesma je život moj i sve dugujem njoj,

o, pesmo moja, o, igro moja,

najlepši dani života mog.

Neka duge kose vetri nose,

neka noge bose gaze rose,

neka ruke moje grle zore,

neka oči moje vatrom gore.

Kada usne poljube, kad se noći izgube,

srce mi zaigra, pesma me razigra,

o, pesmo moja, o, igro moja,

najlepši dani života mog.

Sa pesmom putujem, uz igru ludujem,

a dani prolaze, godine odlaze,

o, pesmo moja, o, igro moja,

najlepši dani života mog."

(Sveta Šešić - Sveta Vuković)

- Moj dragi kolega i muzički urednik Radio Beograda Svetomir Šešić zamolio me na jednom koncertu da napišem stihove za ženu njegovog života. Učtivo sam ga pitao o kojoj se dami radi. Kad mi je pokazao prstom na Usniju, reči su navirale kao gejzir - pričao je Sveta Vuković.

- Znao sam da je rođena negde na Jugu i da je svi doživljavamo kao neku paklenu žeravicu. Ja sam bio ubeđen da je Vranjanka ili Nišlijka, a u stvari Usnija je bila svetska dama i planetarna vatrenica.

U Beograd je donela vatrenu krv južnjačku, gene majke Sabrije, Turkinje, i oca Jašara, veseljaka i džambasa. Ta mešavina romske i turske krvi eksplodirala je i na koncertnoj bini i na pozorišnoj sceni. Orijentalne igre i plesove donosila je neviđenom lakoćom, tako vatreno a nenapadno, tako izazovno a bez vulgarnosti.

- Svi smo bili zatečeni njenim scenskim nastupom. Tako jedno krhko stvorenje, skoro stidljiva žena koja bira reči i priča polako, prosto je gorela na sceni - priča Anđelka Govedarović, Usnijina večita prijateljica.

- Zajedno smo počinjale karijeru, zajedno smo putovale na prvu turneju u Australiju. Mnogo smo se radovale putu, a onda smo plakale kad smo ostale same u Sidneju. Kada smo shvatile da smo putovale 26 sati i da smo na kraju sveta, briznule smo u plač. A onda se ispod prozora hotelske sobe začula pesma "Mujo kuje konja po mesecu". Usnija je sam dodala: "A ja učim arapski."

U dskografiji je od sredine 60-ih. Prve dve ploče sa po četiri pesme ("Džulo, džulo", "Me suneste aljan", "Uštili čaj rajo sabajle", "Mo anav i Usnija", "Irveta čaj", "Selime ternie", "Celo rat me pirava") snima uz ansambl Naska Džorleva. Bile su to pesme makedonskih Cigana koje će predodrediti njenu diskografsko-estradnu karijeru. Devetnaestogodišnja devojčica zazvučala je još na prvim snimcima tako prodorno, sa urođenim smislom za ritam i muzičku frazu. Od prve do poslednje ploče nije izlazila iz faha. I prosečne pesme dizala je svojom interpretacijom.

Usnija je jedna od prvih žena sa ovih prostora koja je počela da snima sa trubačima. Na petnaest singlova i deset albuma snimila je mnogo pesama za sva vremena: "Kazuj krčmo Džerimo", "Rasule se kose moje", "Zbog tebe mori leno", "Od Niša do Vranja", "O, pesmo moja", "Dajte mi daire", "Živote moj", "Šta hoćeš", "Šta ćeš da mi daš", "Oko Niša kiša", "Ja sa Juga ti sa Severa", "Tri neveste"...

Oživela je "Koštanu", proglašena najlepšom Romkinjom, zaplesala poput "Šeherzade", a ostala skromna i nenametljiva. Legendarni Raša Plaović je govorio da je Usnija najautentičnija "Koštana" koju je gledao.

- Ni sama ne znam kako sam toliko dugo igrala "Koštanu". Još manje mogu da objasnim kako sam pobedila urođenu stidljivost. Ja planem na bini, a čim siđem vratim se u svoj oklop - govorila je Usnija.

Mamila je uzdahe, proglašavana najlepšom i najvatrenijom Cigankom, bila na meti bogatih udvarača. Ipak, najviše je zavolela jednog Šapčanina, profesora muzike i muzičkog urednika Radio Beograda Svetomira Šešića. Stopile se dve energije, jedna sa mikrofonom, druga sa harmonikom. Dok je Usnija pevala, Šele je razvlačio kablove, postavljao ozvučenja, vozio kolege, svirao tri koncerta dnevno. A kad se lati harmonike, poskakivao je zajedno sa Usnijom.

I tako, punih 40 godina, Usnija I Šele. Imali su sve, sem dece. Prvo je otišao Šele, a posle dve godine i Usnija, 1. oktobra 2015.

(Goran Milošević)