31 godina od smrti Tome Zdravkovića: I nebo je oplakivalo dete ulice

- Ova pesma je preslikala moju mladost i moja osećanja u danima mojih lutanja i čergarenja. Nikad nisam odvajao ljubav i sirotinju, u mom životu to su sinonimi. Rođen sam u porodici mesarskog radnika sa petoro dece. I pored tuge koju sam nosio zbog siromaštva, pevao sam skoro u svakoj prilici, što je i mom ocu bilo neshvatljivo - pričao je Toma u radio emisiji "Sabor" Studija B.

Preporučujemo

"Mali dečače moj,

što hodaš ulicama, plačeš,

reci gde je tvoj dom.

Mali dečače moj

što pružaš ruke suncu

a vetru šapćeš tugu,

reci dečače moj

da l' imaš majku

ili oca svog.

Ne, ne, ne, nemam nikog,

ulica moj je dom,

ne, ne, ne poznajem majku

al' često plačem za njom.

Mali dečače moj

ne plači, ne roni suze

jer ja sam oduvek sam.

Mali dečače moj

za suze, za tvoju tugu

veruj dobro ja znam.

Pruži mi malene ruke

jer nikog ja nemam

na svetu tom."

(Toma Zdravković)

- Zbog pesme i sirotinje sam se i otisnuo u svet. Leskovac je moj prvi daleki svet, tako mi je bio mrzak i dalek, ali nisam odustajao od namere da se probijem na scenu iako sam znao koliko sam žgoljav i neizgledan. Napustio sam srednju tekstilnu školu, oprobao se u glumi, ali nisam imao para da se školujem za glumca. Spavao sam na železničkoj stanici, postao dete ulice. Gledajući u zvezdano nebo sa klupe u gradskom parku, oplakivao sam svoju sudbinu, sažaljevao samog sebe i napisao "Dete ulice" i neke od mojih prvih pesama.

Tako je Toma pravo sa ulice ušao u kafanu i legendu. Bio je to sudbinski korak čoveka tako tužnih a tako svetlih očiju, koji će postati zaštitnik malih ljudi sa dna života i nedostižni uzor najvećih boema. I na samu pomen Tominog imena u Zoranu Kaleziću proradi bujica uspomena i emocija. -

Sudbinski sam vezan za Tomu, a nekako sam ga i upoznao, bolje rečeno spoznao, preko pesme "Sudbino". Kao dete sam ga slušao u Ivangradu, kad sam prvi put pobegao od kuće da bih pevao. Tada sam na jednoj portirnici čuo pesmu "Sudbino" i plakao kao kiša. Tada sam prvi put spoznao Tomu, iako nisam znao ko peva tu pesmu na radiju - priča Zoran Kalezić.

- Zavoleo sam ga kao najrođenijeg, bio mu pri ruci u svako doba, bio njegov "Kompir" i "Indijanac". Znao je da me probudi u gluvo doba da odemo u cvećaru i da svakoj dami koja prođe ulicom poklonimo cveće. I kad je postao megazvezda ostao je dete ulice. U stvari, Toma je čudo, on je više pojava nego ljudsko biće.

Zoran Kalezić je jedan od retkih pevača koji je presnimio nekoliko pesama iz Tominog opusa: "Sudbino", "Nado", "Kari Šabanovi". Imao je i najtužniju privilegiju da se oprosti od Tome.

- Dva dana pred smrt rekao mi je, u stvari zavetovao: "Nemoj da mi lupetaju nešto na groblju. Ti ćeš od mene da se oprostiš, ti!"

- Cele noći nebo je plakalo i beskrajnom rekom suza bogovi su žalili tebe koji si svojom dušom i pesmom za života dosegao nebeske visine. Jesen je tužna u mom kraju, tužna su i prepuna sete hiljade srca i duša napojenih tvojim pesmama, bolno su noćas cvilele violine beogradskih muzičara, beogradske kafane, ulice, noćobdije sa kojim si delio bezbroj noći i svitanja - izgovorio je Zoran Kalezić na komemoraciji u Udruženju estradnih umetnika.

- Tebe pesnika, toplog kao majčino krilo, tebe sa glasom hiljada slavuja, tebe boema, prijatelja sretnih i nesretnih, tebe koji si dušu i srce podelio mnogima, koji si do poslednjeg dana prkosio teškoj bolesti, koji si voleo i živeo život kako si samo ti znao, koji si svojom pesmom za života našao mesto među besmrtnicima, tebi veliko havala, a za slavu si se za života sam pobrinuo.

30. septembra 1991. preminuo je Toma Zdravković. U trenucima Tominog poslednjeg ispraćaja i priroda se uznemirila.

- Kad smo ga predavali majci zemlji, nastalo je takvo čudo, neko nevreme koje je protutnjalo za minut. Neka užasna oluja povila je do zemlje one jablanove, a onda je nastao smiraj i tišina. Tužna povorka je zanemela, anđeli su primili Tominu dušu.

(Goran Milošević)