Tako je svirao i pričao Vita iz Oreovice: "Moja karijera je trajala kratko, ali moje pesme žive dugo"

To je jedna od mojih najslušanijih pesama. Prihvaćena je od najšire publike, prihvaćena je i od muzičkih urednika sa Radio Beograda kao trajni snimak. Opevao sam seljačku idilu, mesto mojih prvih ljubavi i uzdisaja.

"Livada je moja uspomena,

Preporučujemo

dragog čekam, njega više nema,

da se vrati gde smo nekad bili,

oj, livado, mi smo te kosili.

Tvoja trava vetrom povijana,

zrelo žito leglo je njivama,

kao da su ćilim napravili,

oj, livado, tu smo srećni bili.

Otkos pade stogovi se prave,

livade su ostale bez trave,

nema trave više da miriše,

oj, livado, tu nas rastaviše."

(Vitomir Životić - Zoran Obradović)

- Livada je za moju generaciju značila mnogo više od njive koja nas 'rani 'lebom. Livada je bila i naš kafić i naš korzo. Livada je i osećaj pripadnosti mom narodu - govorio je Vitomir Vita Životić u emisiji Sabor Studija B.

Vita Životić (1925 - 2003) je jedan od klasika naše narodne muzike, legendarni harmonikaš, kompozitor i šef jednog od najtraženijih orkestara.

- Moj otac je bio harmonikaš, a i ja sam mlad počeo da sviram. Pošto nisam imao prilike da se školujem, prihvatio sam se instrumenta. Učio sam kod Ace Krnjevca, Mijinog oca. Nastavio sam sa Mijom Krnjevcem, godinu dana starijim bratom od tetke.

- Zajedno smo svirali na veseljima, svirali smo i na Radio Beogradu. Bile su to emisije u kojima smo svirali uživo, sve od oslobođenja do 1957. Svirali smo pesme i narodna kola, pratili velikane poput Vuleta Jevtića, Radmile Dimić, Vuke Šeherović i ostalih Carevčevih solista.

Tokom munjevite diskogragske karije od početka 60-ih do sredine 70-ih komponovao je desetine pesama koje su i od strane publike i od strane muzičara prihvaćne kao izvorne: "Kišo tiho padaj", "Prva ljubav zaborava nema", "Oj, livado, uspomeno stara", "Livada je moja uspomena", "Karanfile, uspomeno stara", "Mlad čobane kad u frulu sviraš", "Oj, ljubavi da te nije bilo", "Ti beše san života mog", "Gde si pošla sa cvetom u kosi", "Ti si moja sreća"... I pevači Vitine generacije bili su zatečeni saznanjem da su to novokomponovane, Vitine pesme.

- Moje pesme su bez ikakve reklame ušle u narod. Ni za jednu od tih pesama nije snimljen neki radijski ili televizijski džingl ili spot. Dovoljno je bilo da se zavrte na narodnim veseljima i na radio stanicama.

Vitine pesme su prepoznatljive po finoj melodijskg gradaciji, kao da prate neusiljen žubor Morave, Mlave i Resave. 60-ih godina prošlog veka Vitin ansambl bio je jedan od najskupljih i bivšoj Jugi.

- U mom kvartetu harmonika je imala prioritet. Dragoslav Janković Ćivra i ja smo svirali harmonike, Miro Stojanović je svirao violinu, a Jova Stanojević saksofon. Ja sam jedan od prvih koji je naturalizovao saksofon i pokazao šta sve može u narodnoj muzici, u mojim pesmama i kolima. Kasnije sam svirao i sa tri harmonike u ansamblu.

Vitine pesme odišu izvornošću, seoskom idilom i lepotom patrijarhalnog načina života. Livade su, ipak, najomiljenija tema Vitinih pesama.

- Moja autobiografska pesma je "Oj, livado, uspomeno stara". Napisao sam je kad sam se vratio u moju Oreovicu, seo na livadu, baš na mesto naših prvih poljubaca. Kroz glavu mi je prošla i ona narodna: "Gde se zec okotio, tu je došao i da umre."

Teško je bilo nagovoriti Vitu da dođe u jednu radio emisiju. Nije voleo da se slika, a nije bio veliki govornik. Sve je rekao svojim pesmama.

- Moja diskografska karijera trajala je kratko, ali moje pesme žive mnogo duže. Ima mnogo pesama koje sam komponovao i ovim poznim godinama, ali nema ko da ih snima i peva. Kad se promenio muzički ukus, kad su nas zapljusnule neke strane arije, povukao sam se.

Slušaoce emisije Sabor Studja B pozdravio je svojom najnovijom pesmom:

"Ti bi htela da je srce moje

prema svakom kao hladna stena,

da sem tebe i ljubavi tvoje

ni za jednu više mesta nema.

Šta ja mogu kad me uvek

prate samo lepe žene,

kako da ostanem miran,

da ih gledam a ne diram."

(Goran Milošević)