Zorica Đuđić, ekskluzivno za Muzičku apoteku: Ova dama je sa 16 godina pisala hitove za Bucu i Šabana

"Grudi me bole, čežnja ih para,

velika rana u njima živi,

Preporučujemo

zar je ljubav, zar je ljubav

morala baš tako

u nepovrat da odnese sreću,

zato nikad ja prestati neću

da proklinjem jednu ženu,

da proklinjem ljubav njenu.

Drugog je htela, pa nek' ga ima,

neka se nikad ne seti mene.

Sad moj život, sad moj život

nije više njen.

Sve što osta, to je samo moje,

dosta srce trovao sam svoje.

Zbog neverstva jedne žene,

zbog pakosti duše njene.

Sreću sam hteo, a nađoh tugu,

i posle svega ostade prošlost

kad je davno, kad je davno

ona bila moja.

Zar umrla ljubav da me seća

da je nekad postojala sreća

u lažima jedne žene,

u osveti duše njene."

(Buca Jovanović - Zorica Đuđić)

Kad sam počeo da se opijam narodnjacima i da sakupljam gramofonske ploče, primetih ispod desetina Bucinih i Šabanovih ubitačnih sentiša potpis Z. Đuđić. Poželeh da upoznam tog "Zorana" koji piše tako emotivne stihove, a onda saznadoh da sve te muške "patosare" piše jedna dama - Zorica Đuđić.

- I Buca Jovanović je bio u čudu. Pitao se kako devojčurak od šesnaest godina može da napiše muški tekst koji govori o ljubavnom brodolomu. Još mi odzvanja onaj Bucin šuškavi glas: "Kako ti, jedno derište, da pišeš o nesrećnoj ljubavi" - priča Zorica Đuđić, najmlađi tekstopisac u istoriji jugoslovenske diskografije.

- Naravno, iza svih tih stihova stoji talenat, ali i neki impuls i pozadina. Verovatno su ti moji sentiši rezultat potajne čežnje za ocem (osamdeset odsto mojih snimljenih pesama su muški tekstovi). Živela sam sa samohranom majkom, a knjige su mi bile onaj lepši, paralelni svet. Pisala sam još u osnovnoj školi, gutala klasike, zanimalo me šta će da bude sa "Karenjinom" i "Vronskim".

U Srbiji se mnogi izdaju za tekstopisce, naročito one virtuelne, koji svoje tekstove prodaju na društvenim mrežama kao krompir na pijaci.

- Ja ne živim od pesme nego za pesmu. Moji prvi uspesi kao tekstopisca u diskografiji desili su sa baš sa mojim prvim pesmama sa velikim Bucom Jovanovićem. Imala sam tu sreću da mi Buca snimi tridesetak pesama, a da pri tom nijedan moj tekst ne završi u njegovoj čuvenoj korpi. Posmatrala sam kako Buca kaže svojoj supruzi: "Pavo, isprazni ovu korpu."

- Poznato je da je Buca bio jako škrt u pohvalama i često veoma nezgodan na jeziku. Zamislite kako se oseća jedan devojčurak kada mu Buca izvuče iz sveske papirić sa stihovima, poljubi ga i kaže: "Ovo je zlato." Buca nije glumatao veličinu, sa Bucom sam znala na čemu sam. Kasnije sam sretala neke uobražene kompozitore koji sa kvaziintelektualnim pogledom kažu za svaki moj tekst: "Ovo nije loše."

Samo u saradnji sa Bucom Jovanovićem i Šabanom Šaulićem snimila je Zorica tridesetak ubitačnih sentiša: "Grudi me bole, čežnja ih para", "Težak uzdah iz grudi se ote", "Udaše te tvoji", "Ti motuku uzmi od majke, a ja ću od oca plug", "Gore pisma svedoci ljubavi", "Zbogom sine, zbogom rode", "Čija li je ono mala" (Šaban), "Ne zovi me u snovima", "Ne lažimo jedno drugo", "Pusti majko na prozor da stanem", "Život teće, život huji" (Vida), "Čežnja za tobom", "Čovek bez sreće" (Dragoslav Belić), "Kada jednom budeš sama", "Kada gora pozeleni listom", "Za veselje sreće treba" (Safet Redžić), "Piši mi sejo" (Dobrivoje Topalović), "On je izgubio nju" (Milija Stanković Brole), "Prag doma moga" (Milivoje Đurišić), "Lažni osmeh" (Azemina Grbić)...

- Moja prva napisana zbirka poezije zove se "Selidbe" (ne "Seobe"). Moje detinjstvo su obeležile selidbe iz privatnih stanova i sva ta potucanja od gazde do gazde. Čim mami povise kiriju, ona odmah traži drugi stan.

- Sve što smo imali selili smo špediterima, a ja pobegnem da ne gledam svu tu muku. Taj stih koji sam ustupila Buci i Šabanu "težak uzdah iz grudi se ote, što me mučiš nesrećni živote" zapravo je uzdah moje nesrećne majke.

Jednu od prvih Šabanovih ploča posle razlaza sa Bucom obeležila je Zorica Đuđić sa pesmom i porukom biblijskih razmera "Ti motuku uzmi od majke, a ja ću od oca plug".

- Moje bake i moja majka su mnogo teško živele na toj motici. Bilo mi krivo što kao devojčica nisam mogla da ih odmenim. Te moje mučenice su prave heroine, jer su sve davale za svoju decu. Nisu ih ostavljale kod kontejnera, nisu ih davale u internate i domove, niti tražile pomoć od države.

- Svu težinu težačkog života mojih predaka opevala sam u pesmi "Ti motiku, a ja plug". Kakve majke danas postoje, ponekad se i postidim što sam žensko, postidim se i tuđe bruke. Mnogima je danas sve važnije od dece, zato i izumiremo kao narod.

Pisala je Zorica i za desetine drugih kompozotora i pevača: "Rado moja bela" (Radiša Urosević), "Da li si sada još onako lep", "Moja zakletvo" (Zorica Brunclik), "Kapetan potonulog broda", "Srpska tuga" (Zoran Jovanović), "Na starom mostu" (Buda Pavlović)... Objavila je desetak zbirki poezije (i jednu pesmaricu sa snimljenim pesmama), napisala je desetine komedija i monodrama u stihu koje se izvode na pozornicama širom Srbije i Evrope. Zoričina komedija u stihu "Put do karijere" pravi je hit.

- Glavni junak je Stojko.

Ima svoju firmu, neprijatelje mnoge,

ljubavnicu što igra na šipku

i ženu Stamenu sa dve leve noge.

Polupismen, piše neke knjige,

naše dijaspore sad je glavna faca,

iz Srbije doš'o pravo od ovaca.

Kažu da je čak i muzički nadaren,

al' mu jedno fali - s mozgom nije sparen.

Ambicije ima da se smesti u bečku elitu,

voli crna luka i od zelja pitu.

Misli da je rođen za velika dela,

u četiri osnovne stala mu je pamet cela.

Blago Beču što takve uvozi

i Srbiji što takve izvozi.

Ova rođena Požarevljanka izrasla je u istinsku pesnikinju, angažovanu umetnicu, svetsku putnicu. Živi u Beču, i već nekoliko godina vodi amatersko pozorište "Gastarbajteri".

- Kad sam dobro upoznala prilike ma estradi, stavila sam sebi u zadatak, nešto kao zakletvu, da se nikada ne udam za pevača. A kad sam otišla u penziju, zadala sam samoj sebi da živim još punijim plućima nego u mladosti. Promocije knjiga, večeri poezije, pisanje i režiranje pozorišnih predstava. Neću u "mirovinu"! Život se sastoji od godina koje ne znače ništa i trenutaka koji znače sve.

- Naročito se pronalazim u pisanju komedija u stihu. Možda je to kompenzacija za sve one dečje traume i napisane sentiše. A bila sam curetak (kažu lep curetak) kad počeh da pišem. Taj pesnik živi u meni i na pragu sedamdesete. U stvari, u meni živi dete koje čuva tog pesnika. Sve dok živi to dete u meni, dotle i ja živim. (Telegraf.rs)