Rade Jovanović, pesnik "Hanke" i sevdaha, Drine i partizana: "Onaj ko stane izgubi mesto"

"Komponuju diplomaši, pesme s' ore, sve se praši,

Preporučujemo

svakog dana nove pjesme, sipaju ih k'o iz česme.

Malo španca, meksikanca, malo grka, malo turka,

pa se sve to lijepo zburka i u naše uho gurka.

A sve pjesme ove znače jedan komad šund pogače,

sve je više diplomaša, sve praznija srca naša."

(Rade Jovanović)

Ovako je legendarni pesnik i sevdalija Rade Jovanović (1928 - 1986) opisao cunami turbo folka i "vratio bogu ulaznicu za život". Za svok kratkog a burnog veka napisao je stotine sevdalinki, partizanskih pesama, aforizama, epitafa, dečjih pesama. Doduše, da je komponovao i napisao samo ovih desetak pesama ("Jablani se povijaju", "Kad sretneš Hanku", "Negde u daljine", "Malenim sokakom ne prolazim više", "Ne pitaj me stara majko", "Često mlađan prošetam kraj Drine", "Lepa Rada", "Seja kose raspletala", "Sećaš li se ratni druže", "Šta se ovo Bosnom čuje"), Rade Jovanović je zaslužio epitet jednog od najboljih autora sevdaha svih vremena.

- Moju Bosnu zamišljam kao jedno veliko srce, A Drinu kao njen krvotok, arteriju života. Drina je krvotok svih nas koji živimo na njenim obalama. Drina je u našem detinjstvu, u našim đačkim sveskama, u našim ljubavima, u našem življenju, u našem umiranju - pričao je Rade Jovanović u svom poslednjem intervjuu.

- Zato se Drina našla i u mojim pesmama kao večita inspiracija. Ta plavooka i zelenooka lepotica znala je i da pocrni i postane narikača. I kad su nas neprijatelji zavađali, Drina nas je spajala. Čak i u smrti! Drina spaja naše kosti u svojim hridinama.

Ovaj zakleti bosanski rodoljub iz Goražda odužio se i svojim ratnim drugovima iz Druge proleterske brigade čitavim ciklusom partizanskih pesama: "Sećaš li se ratni druže", "Sava Sirogojno", "Drino vodo", "Pogledaj sine u brda ona", "Poleti orle sa Zelengore", "Partizanko, sejo najdraža", "Pričaj mi majko o ocu mome", "Izvij krila sokole"...

- Iako sam kraj rata dočekao u krajiškim jedinicama, vreme provedeno u Drugoj proleterskoj, sa vršnjacima od petnaest do osamnaest godina, ostavilo je neizbrisive tragove u mom životu. Sećanje na te junake, golobrade heroje, ovekovečio sam u pertizanskim pesmama. Opevao sam Boška Buhu, Savu Sirogojna, Petra Višnjića, Dragoljuba Vasića i ostale anonimne borce i heroje - pričao je slavni pesnik i partizan iz Goražda.

Ovaj samouki harmonikaš i pravi narodni kompozitor i poeta do kraja života vidao je ratne rane i traume. Uhapšen je kao "IB-ovac" i upućen na jednoipogodišnje "prevaspitavanje" na Golom otoku. Tako fizički i psihički slomljen, pokušavao je da pronađe utehu u pesmi, i onoj najcrnjoj, sevdalijskoj, i onoj najveselijoj, za razbibrigu. Pišući posvete i epitafe, setio se i jedne službenice od koje se uvek vraćao nezavršena posla:

"Ovde leži službenica Raza,

dođite sutra svakome kaza.

Sada je jadna u grobu, unutra,

ne mogaše smrti reći - dođite sutra."

Odužio se Rade i svojoj "mokroj braći", ispisnicima i konobarima:

"Ovde leži konobar Vlado,

od pijanog gosta je strad'o.

Bio je dobar, što jes', jes',

tri put šes' - tries' šes'."

15. aprila 1986. godine Rade Jovanović je izvršio samoubistvo. Poslednjem ispraćaju velikog pesnika prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi. U zaostavštini velikog pesnika našla se i jedna izrazito autobiogrfska sa naravoučenijem:

"Mlad sam i čio, veseo vrag,

svakome mio, svakome drag,

svak s osmehom pogleda na me

i spušta ruku na moje rame.

Ali avaj, svak to nekako čini zbog sebe

i zato često srce mi zebe.

Znam da ovako mlad i zanesen,

ja ipak plovim u svoju jesen,

u dosluh svoga trajanja.

Ali, ja sam danas ovo,

a za ono sutra, nema kajanja.

Život je uvek novo i novo,

i zato napred, nema stajanja.

Ne treba mudrom ponavljati često,

da onaj ko stane izgubi mesto."

(Goran Milošević)