15 godina od smrti Ace Šišića: Sećanje na gudalo koje priča

2. jula 2007. preminuo je Aleksandar Šišić Šile, legendarni violinista, dugogodišnji solista Narodnog orkestra Radio Beograda i mnogih drugih orkestara. Ovo je sećanje na Šileta i njegovo gudalo.

- Dobro se sećam te scene: 31. decembar 1971. godine, Studio 3 u Aberdarevoj namešten kao bioskopska sala, svečano otvaranje Drugog kanala TV Beograd i prvo javno izvođenje "Jeremije".

Preporučujemo

- Sve je to začinio Šile svojim gudalom, solista kakav se rađa jednom u veku, čudo od violiniste. Šišića je trebalo samo pustiti na binu, da odsvira numeru, da zbriše sve pred sobom, i odmah mu reći - imaš slobodno nedelju dana - kaže maestro Ljubiša Pavković.

- Šile je moja generacija. Iako sam rođen i Beogradu, pobegao sam od bombardovanja, pa sam detinjstvo proveo kod bake u Obrenovcu, u toj čuvenoj "Muzičkoj koloniji". U tom leglu Roma rumunskog porekla i ovih iz Piromana ponikao je i Šile.

- Uživali smo u svakom trenutku sa tom bosom, poderanom, slinavom, a opet najsrećnijom i najveselijom družinom na svetu. U tom ambijentu smo pelcovani i Šile i ja - ističe Bata Kanda.

Imao se Aca Šišić (1937 - 2007) na koga i umetnuti, malo na đeda, malo na oca, malo na ujku i stričeve. Tako je "Mali Šebek" (stari nadimak Acinih predaka) od svoje pete godine zasvirao vuolinu i svirao je celog veka.

- Ja sam, u stvari, živeo ljubav iz priče o Cigi i violini. U početku se ljubav razvijala kao u nekoj bajci, mada moje detinjstvo nije bilo bajkovito. Sirotinja me je naterala da sa 12 godina počnem da sviram kod gazda. Svirao sam za lonac masti i džak pšenice.

- Kad sam se vratio umoran posle jedne svirke, seo sam pored šporeta na kome se u velikom loncu kuvao veš. Malo sam svirao, malo dremao, pa mi je u jednom momentu ispalo gudalo na vrelu ringlu. Otac je u svom besu kupio novu violinu, što je označllo i moj profesionalni početak - pričao je Aca Šišić Šile.

- Svirao sam prvo na vašarima i svadbama, a onda uđoh u beogradske kafane "Ineks", "Gradska kafana", "Taš". Toša Elezović, poznat kao Titov lični harmonikaš, vrbovao me i poveo na višegodišnju turneju po Americi. Zahvaljujući Toši, dvadesetak godina sam svirao na Titovim prijemima. U međuvremenu je glas o meni dopro i do Carevca i Miodraga Jašarevića, tako da postadoh i solista Narodnog orkestra.

Za Šiletovu svirku, prepoznatljivu po balansiranju između akademske preciznosti i improvizacija svojstvenih samoukom geniju, otimali su se najkomercijalniji estradni orkestri.

- Šiletova violina ukrasila je stotine gramofonskih ploča najvećih estradnih zvezda u okviru orkestara Ace Stepića, Dragana Aleksandrića, Branimira Đokića, Bokija Miloševića.

- Za vreme jednog od nastupa sa Narodnim orkestrom neko iz publike se popeo na binu i počeo da me pretresa tražeći električnr žice, u neverici da se violina može svirati tom brzinom. To je bilo samo naizgled, za muzički neupućene. Ja sam, u stvari, svoju virtuoznost držao pod kontrolom.

- Svirao sam na "pola gudala", bez ikakvih "vozova". Najlepše sam se osećao dok sam svirao bez struje i pojačala.

Tokom četrdesetogodišnje diskografske karijere snimio je desetak singlova i desetak albuma sa stotinak autorskih narodnih kola: "Srbijanski vez", "Obrenovački vez", "Šiletova šestorka", "Šiletova Zvečanka", "Šiletova Šumadinka", "Varnica", "Orijent", "Vereničko", "Ciganski potpuri", "Ciganski stakato", "Romska igra", "Romska poskočica", "Vihor", "Micino", "Gordanino", "Pantino"... Komponovao je i nekoliko lepih narodnih pesama i veliki hit "Svud me diraj, al' u srce nemoj".

Bez obzira što je postao pravo malo božanstvo na violini, živeo je skromno, tiho, povučeno, maksimalno posvećen porodici (supruzi Mici, sinu Panteliji, ćerki Gordani) koje je ovekovečio u svojim legendarnim kolima.

(Goran Milošević)