Duško Kostić u duetima: Sećanje na fini pliš koji emituje radost

"Kude se pošla mori Cveto,

kude si pošla mori dušo.

Preporučujemo

More me ne pitaj Mitke,

more me ne vikaj

majka će da čuje.

Okreni se dušo moja

i dođi do mene

da ti ljubim zlato moje

tvoje usne medne.

Zastani malo mori Cveto,

zastani malo mori dušo.

More me ne pitaj Mitke,

more me ne vikaj

tatko će da čuje.

Zašto si takva mori Cveto,

zašto si takva mori dušo.

More me ne pitaj Mitke,

more me ne pitaj

druge si gledaja."

(Miodrag M. Ilić)

Ovo je prvi duet u karijeriji Merime Njegomir, prvi duet u karijeri Duška Kostića i jedna od prvih autorskih pesama legendarnog hitmejkera Mileta Basa. Pesma je ovekovečena i kao trajni snimak Radio Beograda.

- Duško i ja smo generacija, nekako smo i pevački počinjali u isto vreme. Bio je jedan od najdražih kolega, neka dobrota je izbijala iz njegovog glasa. Duško je bio jedna topla duša, a i pevao je nekako toplo i mekano - pričala je Merima Njegomir u Muzičkoj apoteci.

- Bio je to redak spoj mojih visina i Duškove topline. Sećam se, snimili smo jednu prelepu izvornu pesmu "Sele Jele, što se ne udaješ" za arhivu Radio Beograda. Snimili smo dva singla sa četiri pesme Mileta Basa, a eto "Kude si pošla mori Cveto" postade pravi evergrin. Sve je česće na repertoaru nekih novih klinaca.

Merima Njegomir i Duško Kostić (1953 - 1996) snimili su '79. i '81. dva singla sa četiri pesme Mileta Basa: "Hej, rodni kraju", "Ruku svoji daj", "Kude si pošla mori Cveto", "Želimo svoj dom".

- Duško je bio naš vršnjak, intenzivno se družio i sa Gocom Stojićević i Gocom Lazarević. S kim god se družio, Duško je snimio poneki duet. U toj ekipi mladih i nadolazećih nada narodne muzike Duško je bio nešto posebno.

Kada bi se birao najomiljeniji kolega među narodnjacima 80-ih, Duško Kostić bi zauzeo jedno od prva tri mesta.

- Duško je moj prijatelj, bila sam kuma na njegovom venčanju sa Nenom Vukadinović. Pamtim i njegove početke u Beogradu, radio je u nekoj maloj radnji za pravljenje sveća. Bilo mi ga žao, napravim se da sam bolesna, pa ga pošaljem na tezgu umesto mene - otkriva Goca Stojićević.

- Slušaoci ga pamte uglavnom po setnim pesmama, a ja ga pamtim kao čoveka koji je emitovao radost. Bio je i moj lični stilista, dao mi je svoj dekoltirani džemper da se slikam za omot jedne ploče. Duško je bio večito nasmejan, i posle toliko godina dolazi mi u san. Čini mi se kao da nikad odlazio nije.

Duškova prefinjena kultura donošenja pesme i sjajna dikcija za jednog južnjaka oduševili su i čelnike Radio Beograda.

- Malo je poznato da je Duško snimio dvadesetak izvornih pesama za arhivu Radio Beograda. Šta tek reći o toplini njegovog glasa, to je najfiniji pliš među narodnjacima - ističe Goca.

Početkom 80-ih nastupio je Duško i na legendarnom Ilidžanskom festivalu u duetu sa Gocom Stojićević i Novicom Negovanovićem.

- Dosta mi je tih južnovetrovskih zurla i tarabuka, znam ja da pevam i Šumadiju i sevdah. Baš me briga da li će postati hit, ali kako je samo lepa pesma "Zora rudi, a pesma se čuje" ili "Noć svedoka nema", "Čiča s Trebevića" - poverio se Duško Kostić svojim kolegama Danilu Živkoviću i Novici Negovanoviću uoči mastupa na "Ilidži".

A tog 13. maja 1996. godine, na Dan bezbednosti tadašnje države, Duško Kostić je imao nastup u čuvenoj policijskoj "Beloj kući" na Karaburmi. Sve ostalo je tajna.

(Goran Milošević)