Mijodrag Bajić, konstruktor muzičkih instrumenata: Od harmonike kao nauke do modernog ludila 21. veka

"Harmoniko, moj živote,

dugujem ti večno hvala,

Preporučujemo

u životu što sam hteo,

ti si meni pesmom dala.

Svirali smo i pevali

za sve one što se vole,

i nesrećni sa nama su

mogli rane da prebole.

Pogledom je mazim i milujem,

a prstima sitan vezak šaram,

svaku notu srcem odbolujem,

dok muziku za sećanje stvaram.

Kad u oku suza progovori,

melem kolo baš u dušu dira,

kad na svadbi kolo zaviori,

svi poznaju da to Bajić svira."

(Mijodrag Bajić - Sanda Živić)

Ovako je životna priča Mijodraga Bajića pretočena u pesmu. Doduše, životna priča ovog 87-godišnjeg VKV harmonikaša, konstruktora muzičkih instrumenata i majstora sto znata ne bi mogla da stane ni u sto knjiga.

- Procureo bi med i mleko iz ove naše bogomdane Srbije samo kad bi se ljudi okrenuli prirodi i majci zemlji, i kada bi ljudi hteli da rade i čuvaju sebe i prirodu od luksuza, brloga i kiča - priča neumorni pregalac Mijodrag Bajić za Muzičku apoteku.

- Ja bih mogao da napravim avion samo od otpada što naši ljudi bacaju u naše reke. Celog života sam pravio od ništa nešto, uživao u čarima stvaranja. Preporučio bih našem vascelom rodu da se zanima nečim korisnim, umesto da ćoravi nad mobilnim telefonima.

Životna filozofija Mijodraga Bajića zasniva se na geslu - koliko znaš da radiš toliko i vrediš. Svoje sedamdesetogodišnje iskustvo pevača i svirača i konstruktora muzičkih instrumenata izlio je u knjigu "Harmonika velika nauka".

- Muzička umetnost je najviši stepen ljudske inteligencije, zdravog razuma i dobrog sluha, prirodnog temperamenta, kao i osećanja apsolutne lepote govora i melodije. U knjizi sam izneo suštinu dubinskog sviranja i moj predlog za novi notni i linijski sistem.

- Dubinsko sviranje zahteva od svakog svirača da prilikom sviraja umače prste u harmoniku. Bilo da svira legato ili stakato, lagani ili brzo, uvek mora misliti na dubinski korak prstiju kako bi izvukao iz harmonike što prijatniji i širi zvuk, tako da bude puno polje i puna duša balgorodne muzike.

- Suština mog predloga za novi notni i tonski sistem zasniva se na jednostavnoj životnoj i logičkoj premisi - zašto da bude komplikovano i teško kad može da bude jednostavno i lako.

- Predlažem spajanje teorije i prakse, odnosno pojednostavljenje notnog sistema, bazirano na činjenici da fiksirani instrumenti ne poseduju polutonove nego samo 12 celih tonova. Sa novim prstoredom školovanje harmonikaša trajalo bi duplo kraće, a uspeh bi bio duplo veći.

Mijodrag Bajić upravo završava i svoju osmu knjigu "Moderno ludilo 21. veka".

- Mediji su glavni krivci za uprostačivanje masovnog ukusa. Svirači, dobro naoružani električnim mašinama, izvode neke orijentalne arije kao da smo u Ankari ili Teheranu. A pevači, pravi derači, kao da su na vrućoj ploči, mečka Božana da im pozavidi.

- Samo skaču, viču, urliču, stenju, mekeću, krmauču, arlauču, tresu vilicama i gu*icama, načičkani minđušama od jezika do pupka, drečeći na publiku bez sluha i duše. I sve se to pompezno najavljuje kao nova folk muzika.

- Kada sam pozvao jednu moju koleginicu, istinsku legendu prave narodne muzike, da je pitam kako je nije stid da se pod stare dane bruka u "Ludoj kući", rekla mi je: "Ama Bajiću, treba mi para, baš me briga šta će ko da kaže. Ja ovde imam sto hiljada dinara mesečno."

- Žalosno, tužno i pogubno za ovu našu lepu zemlju Srbiju gde sve lista, cveta i miriše, a samo pamet smrdi.

Tako govori Mijodrag Mijo Bajić, čovek retkog imena i retkih zanimanja, višestruki majstor harmonike (virtuoz sa dvadesetogodišnjim iskustvom programskog svirača u najluksuznijim hotelima, konstruktor i restaurator).

- Ja se zovem Mijodrag, sa slovom "j" u imenu i u ličnoj karti. Zbog imena imam velikih problema sa administracijom. Šalterski radnici pomisle da sam nepismen ili da sam neki prevarant. Zaboravlja se da se u mom rodnom Zelenom brijegu i širom Zapadne Srbije govori ijekavicom.

- Kad sam 1969. godine snimio moju prvu ploču pod naslovom "Život teče kao rijeka", dosta kolega me zvalo da me pita šta mi bi da naslovim pesmu na ijekavici. Za mene je pesma na ijekavici punija i melodičnija, zato je i moje ime na ijekavici.

Ponosan je Mijo na svoje hajdučko poreklo, još od Baje Pivljanina do dede Isodora Bajića, srpskog Robin Huda, koji je od Rudnika do Maljena čuvao sirotinju od Turaka i od Švaba.

- Od četvrte godine sam čuvao stoku, od sedme kopao sa kopačima, od osme sam kalemio voće, od desete kosio sa kosačima, od četrnaeste sam bio kozbaša pred sedamdeset kosača i gitarista na slavi kod tetke Zagorke. Tri godine sam trzao na gitari, pa reših da pređem na harmoniku. Tetka čuje da u Ježevici domaćin prodaje harmoniku za runo vune.

- Majka dade runo i po, kupih malu "dijatonku" a zatim i onu petorednu. Prislonim uvo na radio i skidam melodiju. Pauziram tek da namirim stoku.

- Kad napunih sedamnaestu, roditelji me dadoše na zanat kod čuvenih harmonikaša Neša i Baja Mićovića u Čačku, koji su jedini u Srbiji imali kraljevu diplomu. Tu sam naučio da sviram i da popravljam harmonike. Tako je "Muzičku radionicu Mićović" zamenia "Muzička radionica Bajić".

Ovaj vitalni Čačanin, na pragu desete decenije života, obeležava redak jubilej - 70 godina postojanja "Muzičke radionice Bajić".

- Prvu harmoniku sam napravio 1957. Bila je to dugmetara od bukovih dasaka premazana farbom, meh od kartona, koža na žabice. Od tada sam napravio pedesetak harmonika, uslužio oko osam hiljada mušterija. Ko pravi ili popravlja harmoniku mora da bude vrhunski sluhista, da sklopi sazvučje tonova i da oseti muzičku skalu.

- Harmonika je kao moje dete, teška je od 6 do 12 kila, a porađa se mesec dana. Pre nego što je otisnem u svet, probam je, obično noću kad mi niko ne smeta. Krenem od sevdalinki, a završm kolom. Kad napravim harmoniku, zaplačem nad svojom sudbinom.

Iako je u zvaničnoj penziji od 1996. godine, Mijo ne miruje. Ne priznaje ni verske ni državne praznike, ne priznaje dan u kome nešto nije stvorio.

- Dok su svirači i pedagozi dominirali nad pevačima, dok su Buca i Obren vodili računa o Šabanu i Miroslavu, naša narodna muzika je nešto vredela. Čim su posao preuzeli "menadžeri" i "kompjuteraši", muzika je izgubila dušu. To je kao da detetu date mistriju i pričate da je postalo zidar.

- Tresem se kad čujem kako izvikane zvezde pevaju uživo. Mnogi su izgubili kompas, grlo, osećaj za meru i ritam. Buca Jovanović je znao da šutne Šabana u cevanicu kad počne da zavija.

(Goran Milošević)