Sećanje na Carevčeve radio pevače: Gudalo pretvoreno u mit

Muzičari iz posleratne Carevčeve ekipe bili su pravi zanesenjaci, vernici lepe umetnosti i svog neprikosnovenog šefa. Ostavljali su utisak srpskih narodnjačkih džezera i ponašali su se baš onako kako je Čarli Parker savetovao: "Prvo, nauči sve što imaš da naučiš o svom instrumentu. Drugo, nauči sve sto možeš o muzici. A onda zaboravi sve što si naučio o instrumentu i o muzici i sviraj dok ti se ne zavrti u glavi!"

Preporučujemo

- Carevac je bio opčinjen muzikalnošću naše braće Cigana. Pomiinjao je nekog Blagoja i Milančeta od kojih je naučio prve melodije na violini. Dobro se sećam, većina muzičara iz Carevčevog orkestra bili su Cigani. Carevac im je često kumovao i tako ih vezivao za sebe. Pavlu Popazu je jedno desetak puta bio kum - pričao je Pavle Stefanović, radio pevač.

- U početku mi je smetala dominacija violine, a onda sam shvatio da je to suština Carevčevog stila i poimanja muzike. U Carevčevoj postavi nije bilo bubnja, a solističke partije većinom je izvodila violina. Sve je bilo u službi pesme i pevača.

Narodni orkestar pod Carevčevom upravom sarađivao je sa tada velikim pevačkim imenima, podjednako uspešnim i na radiju i u kafani: Vuka Šeherović, Vule Jevtić, Danica Obrenić, Miodrag Popović, Anđelija Milić, Radmila Dimić, Ružica Protić, Velinka Grgurević, Dragoljub Lazarević, Zorka i Bogdan Butaš, Dušan Nikolić Kaleja, Mile Bogdanović, Mara Đorđević, Petar i Dragan Tanasijević, Pavle Stefanović, Nada Mamula...

- Tada su se cenile isključivo izvorne narodne pesme, što ne znači da se i u prvim posleratnim godinama nije stvarala i nova narodna pesma. Doduše, u to vreme nije postojala autorska agencija, tako da mnogi kompozitori novih pesama nisu javno promovisani - pričao je legendarni violinista Aca Šišić.

- Samo su uski muzički krugovi znali da su Mija Krnjevac, Dragiša Nedović, Obren Pjevović, Vita Životić, Dragan Toković i još poneki stvarali neke nove pesme koje su apsolutno po muzičkoj i tekstualnoj sadržajnosti bile na visini onih starih koje su protekom vremena dobile status izvornih.

Pedesetih godina 20. veka Radio Beograd je bio lokomotiva muzičkih dogadanja. Etnomuzikolozi Miodrag Vasiljević, Ljubinko Miljković, profesori Dević i Vukosavljević, išli su po zabitim selima, prikupljali pesme od starih ljudi i žena, koje su oni znali po predanju, pravili zapise. Tako se postizao kontinuitet kulturnog nasleđa, uspostavljala zdrava veza starog i novog.

- Snimiti novu pesmu na radiju pored Carevca bila je skoro nemoguća misija. Izvorne pesme su bile zakon, a Carevac njihov glavni arbitar. Za desetak godina saradnje sa Carevcem uspeo sam da snimim jednu novu pesmu tako što sam ga ubedio da sam je čuo od moje baba Jule - pričao je solista Radio Beograda Dragoljub Lazarević.

U sali Kolarčeve zadužbine, popularnom "Kolarcu", 50-ih i 60-ih godina održavali su se koncerti narodne muzike koji su uživo prenošeni na radiju.

- Svake nedelje u deset sati "Kolarac" je bio prepun. Na sceni tri orkestra: u sredini Carevac sa svojom postavom, levo sekstet Duška Radetića, desno Tamburaški orkestar Makse Popova. A tek instrumentalni solisti: Radojka i Tine Živković, Miodrag Krnjevac, Nenad Mićović, Mihajlo Jaćimović Ćime, Sava Jeremić, Ivan Cenerić...

- Harmonikašii su kod nas i u tim prvim posleratnim godinama bili na ceni, ali nekako je kod Carevca svaki instrument bio u službi melodije i orkestra. Carevac je od svojih instrumentalista zahtevao taj akademski ton u narodnoj muzici.

Mojim dolaskom u Radio Beograd postepeno se afirmisao i klarinet - pričao je Boki Milošević u Muzičkoj apoteci.

Carevac je promovisao posebnu školu za izvođače narodne muzike. Na audicijama se javljalo i po hiljadu kandidata, a primano je dvoje ili troje.

- Bila je to stroga selekcija u kojoj je Carevac imao glavnu reč. Nije bilo dovoljno imati samo lep glas i čisto pevati. Mnogo se polagalo na dikciju, morala se razumeti svaka otpevana reč, dati naglasak tamo gde treba. To je bilo vreme kada se još nisu koristili magnetofoni, pa se program zato emitovao uživo. Nema popravke! U tome je bila teškoća, ali i draž radijske interpretacije - pričao je legendarni kompozitor i radio solista Petar Tanasijević.

- Reproduktivna umetnost je umetnost trenutka, u datom trenutku se odmah traži finalni proizvod. U emisiji, na koncertu, instrumental ili pevanje moraju da budu savršeni. To je bio kategorički imperativ. Naučeni smo kod Carevca da umetnik reproduktivac mora uvek i ponovo da se dokazuje, i tako čitavog života. Čini mi se da smo svakoj probi pristupali sa istom ozbiljnošću kao da smo uživo pred publikom.

Na današnjoj plejlisti su radijski snimci iz polovine prošlog veka, prava škola pevanja i sviranja podignuta na akademski nivo. To je standard pretvoren u mit - Carevčevo gudalo.

(Goran Milošević)