Narodna kola Danila Miškovića: I brzak i merak na harmonici

Danilo Mišković je tek jedan od stotinak harmonikaša i sela Bošnjane kraj Varvarina. Nekad je bilo lakše biti prva harmonika Srbije nego prva harmonika Bošnjana. Samo u kući Miškovića ima nekoliko generacija harmonikaša.

Preporučujemo

- Nisam voleo školu, pa mi roditelji predložiše da budem krojač. Majka se seti da sam levoruk, pa neću moći da držim makaze. Ja sam čvrsto rešio da budem harmonkaš, iako sam brzo shvatio da je i to veoma zahtevan zanat. Trebalo je nabaviti instrument (trebalo je više krava za jednu harmoniku), savladati tehniku sviranja, ovladati repertoarom, steći prepoznatljivost - priča maestro Danilo Mišković Bošnjanac.

- Srećom, imao sam podršku roditelja, naročito sa majčine strane. Majka nije ništa svirala, ali je čula kad god pogrešim. Moji stričevi su bez ikakve škole pevali drugi glas, što samo govori o našoj urođenoj muzikalnosti.

Kad mu je otac nabavio prvu harmoničicu, Danilovoj sreći nije bilo kraja. Krenuli su i časovi kod prvih majstora.

- Kad mi je otac nabavio jednu "honericu", pošao sam na časove kod našeg majstora iz sela Dragana Matića Žilića, inače prvog pobednika takmičenja harmonikaša u Sokobanji 1963. Kasnije sam i svirao sa svojim prvim majstorom, kad je već bio vidno ostario. Sećam se, jedan mlađi harmonikaš mu reče: "Bata Dragi, nisi više kao što si bio." A Dragi će ti njemu: "Sinko, ja sam bio, pa više nisam. Ali ti nećeš nikad da budeš."

Divio se mladi Danilo i Miji, Radojki, Jovici, Šerbi, ali je najviše naučio od svog slavnog zemljaka Đurice Ćirkovića.

- Moj otac je išao u Kruševačku gimnaziju zajedno sa velikim majstorom Đuricom Ćirkovićem, solistom Narodnog orkestra Radio Beograda, u to vreme najpismenijim harmonikašem. Đurica je vladao najširim repertoarom, od klasike i ruske muzike do romansi i Šumadije. Imao sam utisak da mi je pokazao sve što zna i da baš ništa nije hteo da sakrije od mene. Još tada sam shvatio da je muzičar koji ne zna note isti kao trgovac koji ne zna tablicu množenja.

Potkovan znanjem i novom harmonikom kreće Danilo i u nemirne estradne vode. Znao je koliko vredi, ali je trebalo i publiciteta.

- Onda sam shvatio da ni najbolja tehnika i najveće muzičko znanje ne znače ništa ako nemaš prepoznatljivost u narodu. Počeo sam kad nije bilo televizije, kad je postojao samo Radio Beograd, tek krenuo Radio Niš. U to vreme jedina reklama su bile igranke, svadbe, vašari. Sa dvadesetak godina postao sam poznat makar u svom rodnom kraju, ali to za mene nije bilo dovoljno.

- Osetio sam u sebi nagon za stvaranjem nekih novih melodija i kola. Još kao vojnik 1962. godine smislio sam jedno kolo koje je čamilo desetak godina. Tek kad je otvoren Radio Kruševac, moje kolo se zavrtelo, otišlo u etar, dobilo ime ("Danilovo"), postalo špica i himna našeg radija i pečat moga ranog stvaralaštva.

Snimio je Danilo blizu sto narodnih kola za skoro sve diskografske kuće u bivšoj Jugoslaviji: "Danilovo", "Nova Kruševljanka", "Nova Bošnjanka", "Momačka šetnja", "Čarapanska šetnja", "Moravski vez", "Jastrebački vihor", "Skoričanka", "Gajdenica", "Devojačko-momački zaplet", "Rasinka", "Žiletovo", "Grom kolo", "Sevdah kolo", "Sitno šumadijsko", "Meraklijsko", "Harmonikaška zavrzlama", "Nikolino", "Zoranovo", "Vojkanovo" ...

Sedamdesete godine prošlog veka obeležio je Danilo u duetu sa Živomirom Miletićem iz Skorice, a osamdesete i devedesete sa svojim sinom Srboljubom. Ima Danilo i majstora za 21. vek - unuka Nikolu.

- Pored PGP-a, Diskosa, Jugotona, Jugodiska, snimao sam i za moju lokalnu produkciju Radio Televiziju Kruševac, u pogonu u selu Koševi. Tada kreću veoma posećeni koncerti u domovima kulture u našem kraju sa lokalnim pevačima i zvezdama estrade. Tada je i moj sin Srboljub učio harmoniku i svirao sa mnom, a prvu ploču je snimio još kao osnovac.

Tokom poluvekovne karijere izgradio je majstor Danilo prepoznatljiv stil sviranja narodnih kola, neponovljiv spoj tehnike i meraka, izvornog i modernog.

- Bio sam brzak i u životu i na harmonici. Krenem na tezgu, dođem skoro do domaćina, pa kad vidim da sam zaboravio kablove, vratim se kući. Izujem se ispred kuće, uzmem kablove, pa kad dođem na pola puta vidim da sam u papučama. Opet "curik", pa po cipele.

- Mnogi misle da je lako biti harmonkaš. I to je ozbiljan zanat, treba doći do instrumenta, savaldati tehniku sviranja, naučiti mali milion kola i pesama, kriviti kičmu pod svakodnevnim teretom od petnaestak kilograma, istrpeti "dežurne" na veselju, ostati vaspitan i u društvu nevaspitanih.

(Goran Milošević)