Mladen Tomić o Ilidži i sarajevskoj raji: Sećanje na šeher i "Gordanu"

"Ako me voliš, ako me ljubiš,

Preporučujemo

ne ostavljaj me, nemoj drugom poć,

samo tebe draga volim,

samo tebe draga ljubim,

ti si radost moga sna.

Gordana, ljubljena, tebi pjevam ja,

ljubav je stvorena jedino za nas.

Kako si mene ljubila nekad,

besane noći divne bijehu te,

dala si mi sebe tada,

dao sam ti sebe tada,

cio svijet je bio naš.

Neka te sreća na putu prati,

nek' ti s drugim ljepše bude sve,

zaborav nek' prošlost briše,

kada sa mnom nisi više,

kada drugog ljubiš ti."

(Irfan Ajanović)

"Gordanu" je publika prvi put horski zapevala 1970. godine na Ilidžanskom festivalu. Pevali su je i novinari i članovi stručnog žirija, pevala je i Mladenova sarajevska raja.

- Ja sam i biološki i umetnički rođen na Ilidži. Treća stanica pre Ilidže zove se Stup, nekad su ga zvali Mali Rim. Za Velike Gospojine, 15. avgusta, nisi mogao doći do crkve. Skupe se ljudi svih vera i nacija i idu na "Ponoćku" na Veliku Gospu. Sarajevo moje mladosti bilo je Mali Njujork. U takvom okruženju poneo sam veliki krst i poleteo na krilima pesme - priča estradni šarmer i pustolov Mladen Tomić.

- Na Ilidži sam otpevao i pesmu mog zivota, moju "Gordanu". Kao debitant sam dobio treću nagradu publike zahvaljujući mojoj raji. Navijalo se onako karnevalski, kao na stadionu, lupalo se u šerpe i kante. Na festivalu se pevalo uživo, uživo je išao prenos na televiziji, i to u crno-beloj kombinaciji. Festival je tada bio jedina prilika da se mlađi pevač pojavi na televiziji.

Sirotinja i ljubav prema pesmi odvode Mladena Tomića u muzičku školu (svirao obou), kulturno-umetničko društvo "Ivo Lola Ribar", a onda i u sarajevske kafane: "Topola", "Kristal", "Kod Bude", "Romanija"...

- U tim kafanama sam završio nekoliko fakulteta, naučio sam razliku između pijanstva i boemije, školu bontona. Pravi gospodin ne razbija čašu po sistemu "čaše lomim, ruke mi krvave", nego lepo uvije u salvetu, razbije i da konobaru.

- Privilegija je bila družiti se i pevati sa Kemalom Montenom i Davorinom Popovićem. Dobro se sećam, u kafanu "Kristal" na Ilidži dolazile su hadžije sa fijakerima.

60-ih i 70-ih godina prošlog veka Mladen Tomić beše naočit i muzikalan mladić, a Sarajevo beše veliki centar i narodne i zabavne muzike.

- I Predag Živković je pevao u sarajevskim kafanama, pre nego što je postao zvezda i Tozovac. Bio sam klinac kad je Toza svirao harmoniku i pomalo pevušio na jednoj ilidžanskoj terasi. Ja se prikradem i iz nekog šipražja posmatram kako Toza peva i svira i kako ga žene vole. I kad je bio anoniman, bio je veliki šmeker.

- A tek kad sam čuo kako Vida Pavlović peva sevdah uz Šerbinu harmoniku... A šta tek da kažem kako su žene plakale dok im Kvaka peva uz dudulajku. Sarajevo moje mladosti bilo je najveći rasadnik muzičkih giganata: Čola, Brega, Kemo, Davorin, Safet, Zaim, Meho, Hoki...

Foto: Promo

Raspad "Juge" i rat u Bosni izmenili su dušu Sarajeva, šehera Mladenove mladosti. Zato je sve češće na nekim drugim meridijanima, a Srbiju nikako ne doživljava kao stranu državu.

- U Sarajevu sam ostavio kuću, restoran "Mona Liza", uspomene, prijatelje. Otisnuo sam se u svet, u Ameriku, Nemačku, vratio se na rodni prag, očistio zemlju od mina, živeo u Makarskoj. Danas mi je u Sarajevu ostalo samo par prijatelja, moja raja se izgubila.

- Služio sam vojsku u Knjaževcu, Pirotu, Zaječaru, moja rođena sestra živi u Beogradu. I posle raspada Juge, i bez obzira što mi Beograd ništa nije pomogao u karijeri, Srbiju ne doživljam kao stranu državu. Mom temperamentu prijaju Sbija i Beograd.

- Posle raspada "Juge" četvrt veka sam živeo u Makarskoj, a osećao sam se kao stranac. Imao sam utisak kao da živim kod gazda koji samo čekaju da mi uzmu lovu u sezoni, a ostatak godine samo broje "šolde".

I osmoj deceniji života čuva manire i eleganciju svetskog gospodina. Distancirao se od muzike i estrade, a posvetio se duhovnosti i zdavim načinima života.

- Za mene ne postoje žega, minus, led i druge "nepogode". Ronim i plivam i na plus trideset i na minus trideset. Svaki dan džogiram i plivam.

(Goran Milošević)