Mića Teofilović, 55 godina sa harmonikom: Pripovesti i predskazanja Don Kihota od Šumadije

"Ide Mile putićem i peva,

u ruci mu maramica bela.

Preporučujemo

Daj mi Mile maramicu belu,

vezla sam je u svetu nedelju.

Vezla sam je a majka me klela,

dabogda je kćeri ne ponela.

Kako kleše tako mi i beše,

maramicu momci mi odneše."

(Mića Teofilović)

"Ide Mile putićem i peva" liči na kolo, a nije samo kolo, liči na pesmu, a nije obična pesma. Ovo je i pesma i kolo, i pesma uz kolo i kolo uz pesmu.

- Moja majka me u detinjstvu zvala "Mile", a moj narod me podigao u "Miću", iako je moje ime Milivoj, bez "e". U mom rodnom kraju prozvaše me "Kolubarac", učeći harmoniku u Valjevu postah "Valjevac", kolege i novinari prozvaše me "Šumadinac" jer ceo život sviram i pevam šumadijsku pesmu i kola u narodnom duhu i u originalu - priča Mića Teofilović, ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- "Ide Mile putićem i peva" je moje prvo snimljeno kolo. To kolo sam spremio za moju prvu ploču iz 1975. i nazvao ga "Devojačko i momačko kolo". Otišao sam u Diskos, urednici su preslušali, bili zadovoljni svirkom i orkestracijom, ali su me vratili na popravni - nešto im je tu falilo.

- Vratio sam se kući, setio se pesme koju sam čuo u mom kraju. Dopisao sam tri strofe, ubacio i stih "vezla sam je u svetu nedelju". Na prvom snimku sam morao da izbacim taj stih (recenzenti se plašili srbovanja) i da ubacim "vezla sam je s pesmom u nedelju". Kad je moj prvenac ušao u narod, legendarni urednik Ćole samo mi je rekao: "Sine, za tebe su vrata Diskosa uvek otvorena."

Mića Teofilović je iskonski Šumadinac, i genima i muzičkim izrazom. Svojoj rodnoj Pridvorici kod Lajkovca posvetio je kolo "Pridvorčanka", jedno od svojih prvih i najslušanijih autorskih kola.

- Rođen sam pored Lajkovačke pruge i reke Kolubare, u valjevskom kraju, tamo gde žive vredni i raspevani ljudi. Tu sam zavoleo pravu narodnu pesmu, tu sam prvi put zapevao u obližnjim kafanicama i pod šatrama.

- U petom razredu sam napustio školu, došao kući i počeo da plačem za harmonikom. Otac mi je kupio harmonuku, ali uz uslov da makar vanredno završim osmogodišnju u Lajkovcu.

- 1. septembra 1967. uprtio sam harmoničicu na rame, seo u voz za Valjevo, i uz očev blagoslov uputio se pravo kod mog prvog majstora Milivoja Radovanovića Lisca. Ubrzo sam postao i učenik Živote Pavlovića, jednog od najboljih valjevskih harmonikaša svih vremena. Upijao sam nove pesme i nova kola, nisam znao kad je dan a kad je noć. Otac mi je samo rekao: "Nemoj neko da se požali na tebe."

- Kad sam već ušao sa harmonikom u narod i kad je moj otac video šta se sve radi na estradi, pomalo se i pokajao što me je učio da ostanem pošten i u društvu nepoštenih. Kad me neko prevari, a to se dešavalo redovno, ja sam znao i da oprostim i zaboravim, verujući da Bog sve vidi. Moj otac je na to znao da mi kaže: "E, moj sine! Dok vidi Bog, ispašće ti drob."

Skoro na svakoj svojoj ploči i CD izdanju snimio je Mića i poneko autorsko narodno kolo: "Pridvorčanka", "Nova Kolubarka", "Mangupsko", "Kolubarski žubor", "Valjevski vez", "Šumadijski cvet", "Beogradski vihor", "Zlatiborska breza", "Lajkovačanka", "Radin vez", "Lepe Mare vez", "Zvuci Šumadije", "Ujak i sestrić kolo", "Retka Šumadinka", "Kolo ansambla Kolubarci"...

Sve su to narodna kola koja odišu šumadijskim narodnim motivima, odsvirana sa punim ansamblom od petnaestak živih instrumenata. Doduše, Mića i kad snima na plejbek ne folira, on i tada svira. Mića i kad svira na plejbek, pucaju kaiševi na harmonici.

- A kako se drukčije peva i svira nego uživo. Milion puta se desilo da mi na veselju pukne kaiš na harmonici, da nestane struje ili da strada ozvučenje. Dok traje pesma ili kolo, aščije mi donesu žicu i klešta. Probušimo, zavežemo, i nastavimo dalje, samo da veselje ne prestane. Na svakoj harmonici pokidao sam po nekoliko jastučadi. Jednostavno, tamo gde sam svirao sa svojom grupom nijedna pesma nije bila vraćena, svirao sam i pevao i muške i ženske pesme.

- Sve što kažem, ja mogu da dokažem. Kad mi ovi izvikani harmonikaši pokažu jedno iscepano jastuče sa harmonike posle sviranja, jedno jedino, prihvatam da pričamo kao kolege. Imam slike i svedoke da sam tokom sviranja u Begaljici prepolovio jednu crnu harmoniku. Kad prođe svirka, domaćini su govorili - ala rade ovi muzičari, svaka im čast!

I dok Mićine kolege i kolegeinice prave budale od sebe zarad jeftine popularnosti u rijaliti Srbiji, Mića neumorno stvara i jedini snima sa živim instrumentima.

- Došlo je vreme laktanja i pesničenja. Ne može drug drugu i kolega kolegi da čvrsto stisne ruku, a o iskrenom zagrljaju i poljupcu da ne pričam. Laktamo se i kad se pozdravljamo. Doduše, ja se nisam laktao ni zbog karijere, a nisam se laktao ni u doba korone. Ako ne mogu čoveka da udostojim srdačnim pozdravom, neću ni da ga pozdravljam reda radi.

- Došlo je vreme da si mrtav ako te nema u medijima. Na internetu su me nekoliko puta sahranili, a koliko mi se čini još uvek sam živ. Moje ruke su odsvirale milione pesama i kola, a nikad ništa svojom rukom nisam stavio na društvene mreže.

Odsvirao je Mića najteže, najskuplje i najduže svadbe koje su najčešće trajale od petka do utorka. Pogađao je svadbe i godinu dana unapred, svirao pod jednim krovom i po nekoliko veselja.

- Svirao sam "Moravac" na ganc novom "mercedesu" i u traktorskoj prikolici. U neka bolja i konvertibilnija vremena mladenci su često na poklon dobijali "mercedes". Mene su sa harmonikom penjali na krov kuće i na krov automobila, a za mnom se popnu i veseli svatovi pa kad udarimo kolce. Posle jednog "Užičkog" auto je bio zreo za limara, a svatovi za psihijatra.

- Svatovi su me vešali za gredu od šatre, sve sa harmonikom. Ispunjavao sam sve želje svatova, ne samo one muzičke. Posle svega želeo bih da me obese za noge, i to mojom voljom. Bila bi to moja skromna žrtva da se uvede malo reda na estradi i u muzici.

Početkom ovog veka Mića je objavio jedinstven diskografski poduhvat - četvorostruki CD sa sto narodnih kola odsviranih samo na solo harmonici: "Jaseničko", "Gocino", "Čukaričko", "Oreovačko", "Danilovo", "Lolino", "Bonetovo", "Globodersko", "Trnjanka, "Banetovo", "Ljubišino", "Kolo iz Opornice"...

- Posle pobede na takmičenju "Ko zna više narodnih kola", rešio sam da to što sam odsvirao na takmičenju snimim i na nosačima zvuka samo sa solo harmonikom. Počeo sam, trajem i završavam sa delima mojih slavnih kolega. Išao sam njihovim muzičkim stazama, a nikad nisam poželeo da ih preteknem ili zaobiđem. Nažalost, u Srbiji više nema radija na kome bi moglo da se pusti pravo narodno kolo u originalu.

- Želeo sam da pokažem nekim novim harmonikašima kako se sviraju kola u originalu - desna ruka, leva ruka, registar. Želeo sam da na jednom mestu demonstriram umeće Mije Krnjevca, Buce Jovanovića, Jovice Petkovića, Radojke Živković, Dragana Aleksića, Vite Životića, Baneta Milutinovića, Danila Miškovića, Đurice Šarbanca, Novice Negovanovića...

Iznedrila je Šumadija i mnogo zvučnijih muzičkih imena. Ima Šumadija i svog Don Kihota, a zove se Mića Teofilović.

- Imam svoju ženu, imam i dve ćerke, imam i četvoro unučadi. Imam i četiri harmonike u četiri boje (crna, bela, crvena, plava), imam svoje ozvučenje, imam svoju dušu, imam svoj repertoar - pa harmoniku na rame i odoh da sviram i pevam. Ja ne piljarim i ne pravim buvljak od muzike i etrade. Pitaju me kolege - zar je moguće da nisam otvorio svoj studio, svoju kafanu, svoj radio ili TV?

- Reče jednom moj prijatelj Milanče Radosavljević: "Mićo, da smo posle svake svirke kupili i ređali samo po jednu ciglu, dosad bi ozidali kafanu." Ali, zamislite da jedan Aca Radojičić sazna da je jedan Mića Teofilović otvorio studio ili da Goran Milošević čuje kako Mića vodi program. Ja jedino mogu da vodim program pod šatrom, što toplo preporučujem i mojim popularnim kolegama koje pogiboše kao voditelji na velikim televizijama.

U vreme najezde turbo folka i sveopšte rijalitizacije Srbije, Mića se povukao sa estarde i predvideo kuda će nas odvesti sveopšte foliranje.

- Krajem prošlog veka govorio sam kolegama: doći će vreme da svirate na stolici kod svoje kuće, a gazde će da vas gledaju od svoje kuće i da vam šalju pare preko nekih čudesa. To sam govorio u vreme kad niko nije ni pominjao internet i klavijature koji menjaju po drideset ljudi. Došlo je vreme da sva moja dela stanu na jednu pištaljku (tako Mića zove fleš).

- Možda će me mlađe kolege smatrati izlapelim starcem, ali ja ne priznajem ni klavijature ni komjuter. Moj mozak je kompjuter. Ja smem da se kladim i da izazovem mlađe kolege: ja ću da uzmem moju harmoniku, a mlađe kolege neka uzmu kompjutere, pištaljke, klavijature, mobilne, laptopove. Pre će da stane kompjuter nego ja.

(Goran Milošević)