Đurine namenske pesme sa naravoučenijem: "Kad se smiješ mila kćeri" i "Sine, sine moj"

"Mila moja kćeri život je pred tobom,

zato pazi dobro šta činiš sa sobom,

Preporučujemo

u životu hrabra i oprezna budi,

život ti je čudan još čudniji ljudi.

Kad se smiješ mila kćeri,

smijaće se s tobom svi,

a kad budes zaplakala,

plakaćemo ja i ti.

Sve što jednom prođe više se ne vraća,

svaku svoju grešku čovjek dvaput plaća,

a za ljubav kćeri neko davno reče

čas je santa leda, čas k'o vatra peče.

Na kraju zapamti život tajnu krije

kakvu dosad niko još otkrio nije,

sve što sad ne znadeš mi stariji znamo,

kad budeš porasla kaz'će ti se samo."

(Žarko Pavlović Valjevac - Đuro Boljanović)

Teško je i u najprobirljivijim antologijama poezije naći ovako plemenite i mudre stihove. Uz svo poštovanje prema kompozitroru i interpretatoru, pečat ovoj pesmi dali su stihovi Đure Boljanovića.

- Da se razumemo - ja ne pišem tekst, ja pišem poeziju. Zvuči mi rogobatno kad me neko predstavi kao tekstopisca, to spušta nivo mojih stihova. Tekstopisac je inspektor koji sačini zapisnik ili novinar koji sačini pijačni barometar - pričao je Đuro Boljanović (1940 - 2021) u radio izdanju Muzičke apoteke.

- I Nedžada Salkovića pogrešno predstavljaju kao "princa sevdalinke". Upoznali smo se kod naše velikanke Radojke Živković, sa kojom sam snimio moje prve stihove "Voli me, voleću te" i "Voljeni grade moj". Nedžad je i tada pevao neke lake note, mnogo više nego bosanski sevdah. Sazrevao sam uz Radojku i Nedžada, uz njihovu nežnost i gospodstvo.

"Kad se smiješ mila kćeri" snimio je Nedžad 1986, četiri godine posle "Ne klepeći nanulama", i to kao drugu na albumu, iza vodeće pesme "Nije mi lako, stari se polako".

- Ta pesma je nastala one noći kad se rodila moja ćerka, a snimljena je mnogo godina kasnije. Pesmu je komponovao Žarko Pavlović Valjevac, jedan izraziti Šumadinac i u životu i u pesmi, a otpevao Nedžad Salković, jedan iskonski Bosanac i gospodin. Sreo sam mnoge ljude koji su posle prvog slušanja rekli da je to najlepša balada koji su čuli.

- Kad god sam se čuo i video sa Nedžadom, uvek je bio oduševljen pesmom. Imao sam utisak da ovi stihovi ne bi tako legli nijednom drugom pevaču. Nedžad ima tu plemenitu i gospodsku crtu, a pesmu je tako osećao i donosio kao da peva svojim ćerkama.

"Kad se smiješ mila kćeri" ne učestvuje u trci za lajkove i jeftinu popularnost. Snagom svojih stihova ovekovečila je Nedžada u princa lakih nota, a Đuru Boljanovića u pesnika specijalizovanog za narodnjake sa naravoučenijem.

- Moja ćerka je izvela poslovne prijatelje u kafanu. Kad je orkestar u nekom trenutku počeo da svira "Kad se smiješ mila kćeri", moja ćerka se bukvalno stresla i počela da plače.

- To je primetio šef orkestra i suptilno je upitao da li je sve u redu. Moja ćerka je rekla: "Sve je u redu. Tu pesmu je napisao moj tata i posvetio meni. Teško je tu pesmu slušati a ne plakati."

Posmatrajući kako mu rastu deca, ćerka Ljiljana i sin Zoran, napisao je Đuro još jednu mudroliju, produhovljenu pesmu "Sine, sine moj".

- Dugo sam čekao da napišem pesmu i za sina. Pomalo me i nervirala ta komercijalizacija i banalizacija namenskih pesama. Tek posle 20-ak godina od rođenja moga sina, Bora Drljača je snimio pesmu:

"Sine, sine moj,

u dobru se ne ponesi,

u nevolji ne ponizi,

bogatome ne zavidi,

siromašnom ne zameri,

sine, sine moj.

Sine, sine, naša uzdanice,

očeva nado, majčina zenice,

sa razumom srce vladaj,

dobro čini i dobru se nadaj,

sine, sine moj.

Sine, sine moj,

mlađeg moraš saslušati,

a starijeg poslušati,

žednog vode napojiti,

a gladnoga nahraniti,

sine, sine moj.

Sine, sine moj,

neutešnom lepo kaži,

zalutalom put pokaži,

u nevolji pripomozi,

u veselju ne odmozi,

sine, sine moj."

(Goran Milošević)